Говор од кога је Ангели Меркел узаврела крв – Говор лидера немачке левице у Бундестагу
Лекција из морала Ангели Меркел
Грегор Гизи:
- Очекивано да се Путин позове на Косово, а ви госпођо Меркел кажете да је ситуација другачија;
- НАТО се из одбрамбеног савеза претворио у интервенционистички „Да, Варшавски пакт је историја, али НАТО остаје.“;
- Србија није напала неку другу државу, нити смо имали одлуку Савета безбедности УН;
- Обама говори исто као ви, госпођо Меркел, о суверенитету и територијалном интегритету држава. Међутим, ови принципи су погажени у случајевима Србије, Ирака и Либије;
- Безбедност у Европи не може да постоји без Русије или упркос њој…
Господине председниче! Даме и господо!
Путин жели да војним путем реши украјинску кризу. Он не схвата да се светски проблеми не могу решавати војском и оружјем. Баш напротив. Тако се не могу решавати ни руски проблеми. Његови ставови и потези су погрешни.
Међутим, ти исти ставови доминирали су и још доминирају на Западу. То показују примери Југославије, Авганистана, Ирака и Либије.
Конфронтацију два система заменио је конфликт америчких и руских интереса. Хладни рат је завршен. Међутим, ови супротстављени интереси попримају веома сличне карактеристике. САД намеравају да прошире свој утицај и задрже постојеће интересне сфере. Исто важи и за Русију. Навешћу неколико примера и за њу: Грузија, Сирија, Украјина.
Када осуђујемо Путинове потезе, морамо да схватимо како је уопште дошло до конфликта. Бићу крајње отворен: све што је НАТО могао погрешно да уради, урадио је.
Почећу са Горбачовом. Он је 1990. предложио изградњу заједничке европске куће, распуштање НАТО-а и Варшавског пакта и концепт „заједничке безбедности“. НАТО је одбио тај предлог. „Да, Варшавски пакт је историја, али НАТО остаје.“ Одједном се НАТО из одбрамбеног савеза претворио у интервенционистички.
Друга грешка. Током преговора о немачком уједињењу, амерички министар спољних послова, немачки министар спољних послова Геншер, и министри спољних послова других западних земаља су обећали Горбачову да неће бити ширења НАТО-а на исток. Прекршили смо ово обећање. Дошло је до његовог незадрживог ширења ка Русији.
Бивши амерички министар одбране Роберт Гејтс описао је преурањени пријем источноевропских држава у НАТО као тешку грешку, а позив Запада Украјини да уђе у НАТО као озбиљну провокацију.
На крају долази и одлука да се ракетни штит НАТО-а размести у Пољској и Чешкој. Руска влада је рекла: то угрожава наше безбедносне интересе, ми то не желимо. Међутим, Запад је одлучио да игнорише забринутост Русије и наставио је по старом. Уз то, НАТО је током југословенских ратова неколико пута повредио међународно право. То је недавно признао и тадашњи канцелар Герхард Шредер. Србија није напала неку другу државу, нити смо имали одлуку Савета безбедности УН. Упркос томе дошло је до бомбардовања, у коме је први пут после 1945. учествовала и немачка војска. Становницима Косова је допуштено да на референдуму одлуче о одвајању од Србије.
Тада сам жестоко критиковао повреду међународног права и рекао сам да се на Косову отвара Пандорина кутија, јер ако је Косову дозвољено право на самоопредељење, мораћете то исто право да признате и другима. Смејали сте се. Нисте то озбиљно схватили, јер сте веровали да сте победници у хладном рату за које не важе више никаква правила. Рећи ћу вам само да се Баскијци и Каталонци већ дуже време питају „зашто бисмо остали у Шпанији, могли бисмо и ми да одржимо референдум о независности“. Наравно, сада су то исто питање поставили и становници Крима.
Повредама међународног права ствара се обичајно право као ново право међународних односа. Сматрам да је сецесија Крима супротна међународном праву, баш како што је то био случај и са Косовом.
Међутим, очекивао сам да ће се Путин позвати на Косово, што је и урадио. Сада ви госпођо Меркел кажете: „Ситуација је потпуно другачија.“
Можда је то тачно. Али изгледа да не разумете да је повреда међународног права увек повреда међународног права. Питајте неког судију да ли је пљачка са племенитим мотивима у поређењу са пљачком без тих мотива и даље пљачка. Он ће вам одговорити: „Да, то је и даље пљачка.“
Немачки министар одбране Петер Струк објашњавао је приликом одлучивања о интервенцији у Авганистану да Немачка мора да брани своје интересе на Хиндукушу. Сада Путин каже да Русија мора да брани своје интересе на Криму. Узгред речено, Немачка на Хиндукушу није имала флоту и удаљенија је од њега него Русија од Крима. Упркос томе сматрам да су оба ова објашњења погрешна.
Међутим, једно је тачно. Када они који крше међународно право оптужују Русију, која га такође крши, за његову повреду, некако се то чини прилично јаловим и неубедљивим. То је неспорна чињеница.
Обама говори исто као ви, госпођо Меркел, о суверенитету и територијалном интегритету држава. Међутим, ови принципи су погажени у случајевима Србије, Ирака и Либије. Запад је мислио да може да крши међународно право јер је Хладни рат завршен. Грубо смо потценили руске и кинеске интересе. Русију под Јељцином, који је често био мртав пијан, нисмо узимали озбиљно. Међутим, ситуација се променила. Касно сте се сетили да се позивате на принципе међународног права настале током Хладног рата. Желео бих да они поново важе, али да важе за све! Нема другог решења.
Дошло је до несугласица између ЕУ и Русије око Украјине. Обе стране су водиле сопствену политику. Председник Европске комисије Баросо је рекао: „Или царинска унија са Русијом или уговор са нама!“ Он није рекао „обоје“, већ „или-или!“ Путин је узвратио: „Или уговор са ЕУ или са нама!“ Обе стране су починиле кобну грешку.
Нико од европских министара спољних послова није ни покушао да разговара са руском владом и да прими к знању оправдане руске безбедносне интересе. Русија страхује да ће уследити још ближи односи ЕУ и НАТО-а са Украјином и осећа се потпуно опкољеном. ЕУ и НАТО су игнорисале историју Русије и Украјине. Никада нису схватили значај Крима за Русију.
Украјинско друштво је дубоко подељено. Ни то нисмо узели у обзир. Ова подела је дошла до изражаја у Другом светском рату, а приметна је и данас. Источна Украјина тежи Русији, а западна Европи. У Украјини у овом тренутку нажалост не постоји ниједна политичка личност која би могла да представља оба дела овог друштва.
Али зато постоје Савет Европе и Организација за европску безбедност и сарадњу. Мада смо и њих у последње време прилично занемарили. Донације овим организацијама сте стално смањивали, мислећи да оне више нису важне. Међутим, оне су једине европске организације чији су чланови и Русија и Украјина. Зато морамо поново да их ојачамо, пре свега финансијски, и не би требало да размишљамо о искључивању Русије јер је то потпуно бесмислено.
Сви смо били сведоци заоштравања ситуације на Мајдану, снајпера и погинулих. Круже различите гласине. У таквим ситуацијама се често прикрива истина. Зато предлажемо оснивање међународне истражне комисије. Ми, али пре свега грађани Украјине, имамо право да сазнамо шта се тамо заиста догодило и ко је за то одговоран.
На Мајдану смо имали демократске снаге, али и фашисте. Запад се мешао директно и индиректно. Онда су министар спољних послова Немачке Штајнмајер, француски и пољски министри спољних послова закључили споразум са Јануковичем и опозицијом. Сада господин Штајнмајер каже да је Јанукович својим бегом овај уговор учинио ништавним. То није тачно. Људи на Мајдану су великом већином одбили постигнути споразум.
Јанукович је напустио Кијев тек после тог догађаја. Онда се парламент састао и сменио га са 72,88 одсто гласова. Устав прописује већину од 75 одсто. Сада људи из немачке владе кажу: „Да, али када је револуција нико ни не очекује да се строго придржавате устава. Пар процената више или мање.“ А сада се и Путин позива на исту ствар: „Не постоји уставна већина за смену.“ Уз то, гласање у парламенту су надзирали наоружани људи. То није нарочито демократски. Референдум на Криму ће такође надзирати наоружани људи. Ни то није демократски.
Занимљиво је што канцеларка тврди да је референдум на Криму забрањен према украјинском Уставу. Али када тај Устав важи? То није био случај приликом смене председника, а сада би требало да га применимо на референдум на Криму. Морате да се одлучите. Да ли украјински Устав прихватате у целости или само неке његове делове који вам одговарају?
Украјина је добила нову владу. Барак Обама, ЕУ и Немачка су је одмах признали. Госпођо Меркел! Заменик премијера, министри одбране, пољопривреде, животне средине, државни тужилац, то су све фашисти. Шеф савета за националну безбедност је један од оснивача фашистичке партије Свобода. Фашисти су добили важне функције и доминирају безбедносним апаратом. Да ли су фашисти икада у историји човечанства добровољно предали власт коју су већ једном освојили?
Барем је немачка влада требало да одреди црвену линију, нарочито имајући у виду нашу историју.
Када је Хајдеров FPÖ ушао у аустријску владу, ЕУ је запретила санкцијама. Међутим, реакција је изостала када је реч о фашистима у Украјини. Свобода има блиске контакте са немачким НПД-ом (Немачка национал-демократска партија) и другим нацистичким партијама у Европи. Председник ове партије Олег Тјагнибок изјавио је, цитирам: „Узмите оружје, борите се против руских крмача, немачких и јеврејских свиња и другог корова.“ Крај цитата. Дошло је до напада на Јевреје и на левичаре. Али немачка влада и даље ћути и разговара са овим људима из Свободе. То је скандал.
Сада сте се одлучили за увођење санкција, „ако немамо другог избора“, како то ви кажете. Тиме нећете импресионирати Путина, већ ћете само додатно заоштрити ситуацију. Кисинџер, бивши амерички министар спољних послова, у праву је када каже да санкције нису стратегија, већ знак њеног непостојања. То важи и за све већи број војних летова изнад Пољске и балтичких држава. Чему све то?
Др Грегор Гизи, један од лидера партије Љевице.
Блокирани су рачуни Јануковича и његових сарадника, јер се на њима налази проневерени државни новац. Моје питање је следеће: па зар то нисте знали раније? Друго питање: зашто само њихови рачуни? Шта је с милијардама у власништву олигарха? Зашто су све одлуке тако једностране?
Морамо бити свесни да постоји само један пут за излазак из ове кризе. То је пут дипломатије.
Прво. Запад мора да уважи легитимне руске безбедносне интересе, што је препознао и амерички министар спољних послова Џон Кери. Морамо да нађемо решење за Крим, које ће одговарати и Украјини и Русији и нама. Русији се морају пружити гаранције да Украјина неће постати члан НАТО-а.
Друго. У Украјини мора да отпочне процес помирења и разумевања између истока и запада, можда кроз модел федералне или конфедералне државе или са два председника.
Оно што замерам САД и ЕУ је то што никада нису ни покушали да постигну неки договор са Русијом. То мора да се промени.
Безбедност у Европи не може да постоји без Русије или упркос њој, већ само кроз обострану сарадњу. Када се једног дана ова криза заврши, надајмо се да ће њена највећа последица бити та што ће све стране убудуће поштовати међународно право.
Хвала вам.
Извор: ИН4С
