Лаза Костић рођен је у Ковиљу 12. фебруара 1841. године, а преминуо је 9. децембра 1910. у Бечу.
Лаза Костић био је један од најумнијих и најобразованијих Срба свог времена. Завршио је и докторирао право у Пешти, после чега је неко време радио као професор Српске гимназије у Новом Саду, а затим и као бележник у новосадском Магистрату. У политичком животу био је, шездесетих и седамдесетих година XIX века, близак сарадник Светозара Милетића. У време Берлинског конгреса 1878. г. био је лични секретар српског представника Јована Ристића.
У почетку свог књижевног рада Костић се одликовао већом књижевном културом од осталих песника српскога романтизма. Он је знао стране језике, бавио се филозофијом и био упознат са великим узорима класичне и западне књижевности.
Лаза Костић рођен је у Ковиљу 12. фебруара 1841. године
Као врло млад човек преводио је у народним стиховима Илијаду, и тај посао поново прихватио 1874, а превео је и многе Шекспирове драме. Једини je песник романтизма који је својим песмама знатно допринео и српској модерни -слободни стих, који се јавља у више његових песама из шездесетих година, један је од видова Костићевог приближавања модерној поезији. У Сомбору је 1902. г. објавио своју познату књигу О Јовану Јовановићу Змају – контроверзно дело чудне генезе, неку врсту свог животног песничког, естетског и филозофског манифеста, које је изазвало праву буру у књижевном свету свог доба, али се, временом, показало неумитно тачним у својим судовима. У Сомбору је, у пролеће 1909. године, настала и последња Костићева песма, изузетне језичке, стилске и духовне лепоте и ненадмашне осећајности, чувена Santa Maria della Salute, надахнута љубављу према прерано умрлој Ленки Дунђерски. Ову песму многи сматрају и најлепшом љубавном песмом спеваном на српском језику. Поред тога написао је око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси;
– три драме:
Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
Пера Сегединац (1882) и
Ускокова љуба или Гордана (1890);
– естетичку расправу:
Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),
– философски трактат:
Основно начело, Критички увод у општу философију (1884).
НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ
На поносној лађи,
На лађи љубави,
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.
Залуто сам далеко,
Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.
Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.
Лаза Костић
Извор: Србум
