У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде
Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика.
Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика?
Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици.
Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације.
Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет.
Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици?
Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава.
Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног?
Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза.
Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци?
Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати.
Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби?
У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу.
Извор: Политика
