Ово није почетак новог хладног рата, улазимо у време класичне дипломатије силе
ВАШИНГТОН СЕ ОДЛУЧИО ЗА БОРБУ СА МОСКВОМ – ПРЕСТАЈЕ НЕПРИЈАТЕЉСКА ДВОСМИСЛЕНОСТ ПОСЛЕДЊИХ 15 ГОДИНА
- САД решавају тактички задатак максималног слабљења Русије као фактора у будућој борби Америке против Кине
- За разлику од СССР-а, Русија не тежи победи у светским размерама. Наши циљеви су у томе да учврстимо право на самосталну спољну политику, да обезбедимо неопходни минимум утицаја на својој периферији користећи за то интеграцију и сарадњу, али не заустављајући се пред грубим испољавањем силе
- Сада коначно одлази у историју проклети ХХ век са његовим линераним представама о историји и идејом да се бори до краја. Од његово преосталог наслеђа – прве ће умрети релативно неутралне међународне институције и форуми. Десиће се коначна деградација ОЕБС-а коју САД и Европска унија сада са неандерталском отменошћу користе за промовисање својих једностраних интереса
- Монопол Запада на израду и прихватање нешто значајних одлука докрајчиће за сада још преостале остатке међународног управљања – глобалне економске институције. Могућ је и стварни распад „велике двадесеторице“
ИЗЈАВА званичног представника администрације САД да су управо Русија и њен председник криви због страдања цивилног авиона у Украјини значи – коначни избор Вашингтона за борбу, а не компромис са Москвом.
Узимајући у обзир искуство непријатељске двосмислености током последњих 15 година такву одлуку можемо само да поздравимо. Она за руску политику потпуно решава проблем неодређености намера партнера у односу на САД.
Јасно је да су те намере непријатељске. Зато, полазећи управо од ове претпоставке, можемо да правимо наше сопствене планове не само у западном, него, што је чак и значајније – у источном правцу.
Не мислим да нови период међународне политике може и треба да се назива хладним ратом. Прво, за разлику од друге половине прошлог века конфронтација неће бити биполарна. Борба се одвија између релативно јединственог Запада и апсолутно нејединственог „остатка човечанства“, које тешко да ће се консолидовати и постати толико уређено као заједница САД и њихових савезника.
У догледној будућности ниједна од водећих земаља не-Запада неће претендовати на апсолутно лидерство или бити сматрана као таква од стране других.
Али, ни наши противници нису сасвим хомогени. Европске компаније протестују не желећи да губе одличан профит од трговине са Русијом. Јапан и Јужна Кореја такође не виде са руске стране никакву претњу, већ обрнуто – сањају да престигну Кинезе у економском развоју Далеког Истока и Сибира.
Релативно су (на страни САД) поуздане само англосаксонске државе: Аустралија, Велика Британија и Канада.
Друго, разговори о хладном рату неизбежно наводе на помисао о „последњем и одлучном“ боју између сила добра и зла. Та мисао потискује друштвену свест у Русији и изазива страх од пораза, јер смо прошли, хладни рат у суштини ми изгубили, а они добили. Зато су они заинтересовани за нови, пошто им управо таква одредба даје психолошку предност. Није случајно да су данас тако узнемирени чак и представници домаће интелигенције, иначе сасвим свесни околности и поштовани.
Они се једноставно плаше да ће опет бити грађани земље која је изгубила.
Сем тога, улози страна сада се разликују од времена 1946.-1991.
За разлику од СССР-а, Русија не тежи победи у светским размерама.Наши циљеви су у томе да учврстимо право на самосталну спољну политику, да обезбедимо неопходни минимум утицаја на својој периферији користећи за то интеграцију и сарадњу, али не заустављајући се пред грубим испољавањем силе.
САД такође решавају тактички задатак максималног слабљења Русије као фактора у будућој борби Америке против Кине. Та борба постаје све ближа утолико уколико се земље Азије све више окрећу себи, настоје да буду не само „радионица“ за бившу господу, него да повећавају потрошњу и квалитет сопствене продукције. Односно, Азија води борбу за коначни завршетак ере колонијалне поделе света на центар и периферију.
Епоха која је започела неће бити нови хладни рат. Највероватније, ми улазимо у време класичне дипломатије силе – међународних односа када ниједна битка није „последња и одлучна“, него само још један сукоб интереса, иза којег ће уследити ново затишје и нове битке за позиције. Утолико пре што од склизнућа у велики рат човечанство за сада спасава нуклеарно обуздавање – једино позитивно наслеђе прошлог века за односе између народа.
Сада коначно одлази у историју проклети ХХ век са његовим линераним представама о историји и идејом да се бори до краја.
Од преосталог наслеђа ХХ века – прве ће умрети релативно неутралне међународне институције и форуми. Десиће се коначна деградација ОЕБС-а коју САД и Европска унија сада са неандерталском отменошћу користе за промовисање својих једностраних интереса.
Вероватно ће се за 5-7 година распасти форум Азијско-Тихоокеанске економске сарадње (АТЕС) у односу на који САД и Кина имају дијаметрално супротне планове. Монопол Запада на израду и прихватање нешто значајних одлука докрајчиће за сада још преостале остатке међународног управљања – глобалне економске институције. Могућ је и стварни распад „велике двадесеторице“.
Тимофеј БОРДАЧЕВ, политиколог (Москва)
Заједно са овим реликтима отићиће у прошлост и најстрашније наслеђе ХХ века – национализам и увлачење обичних грађана у међународне конфликте. Треба престати са претварањем сваког рата у отаџбински: државе су се увек сукобљавале због интереса, отимале један од друге територије чак и ратовале. Али ти конфликти никада нису претпостављали узајамну зверску окрутност обичних грађана. Ради опстанка човечанства време дипломатије силе захтеваће да се демон национализма нагна у флашу. А међународна политика мораће опет да буде посао дипломата и војника.
Превела Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
