Данас се на образовање и науку у Србији најчешће гледа као на могућност стицања диплома и титула у циљу унапређења животних изгледа, или као на пуки трошак државног буџета.
Када премијер Вучић каже да хоће да гради „модерну, нормалну и пристојну земљу“, треба му веровати; али како мисли да то оствари ако за просвету и науку издваја најмање средстава у Европи? Не стварају се, наиме, услови за настанак модерног, пристојног и нормалног друштва неометаном капиталистичком експлоатацијом масовно непросвећене, сиромашне и јефтине радне снаге. Напротив, тако се ствара периферни капитализам, општа интелектуална, морална и материјална беда и јад, а то је од пристојног и нормалног светлосним годинама удаљено.
Данас се на образовање и науку у Србији најчешће гледа као на робу, тј. могућност стицања диплома и титула у циљу унапређења животних изгледа, када се ради о појединцима, или као на пуки трошак државног буџета, неку врсту нужног зла, кад је у питању држава. Уистину, 0,3 одсто БДП-а, колико се издваја за науку у Србији, много је мањи износ од онога у Словенији или Хрватској (више од један одсто), а само се с Албанијом можемо мерити у погледу мизерних средстава опредељених науци. Искуства развијених земаља, посебно оних које су се од некада релативно сиромашних убрзано развијале (Финска, Ирска), указују да су, с једне стране, друштвена свест како наука и просвета подижу квалитет радне снаге и, с друге стране, одлучност државе да улаже у просвету и науку омогућиле убрзани друштвени развој.
Уопште, образовање хуманих и зрелих личности, интелектуално радозналих, самосталних а сарадљивих, пробуђених стваралачких могућности, јесте циљ који је по себи вредан. Да ли је друштво „нормално и пристојно“ мери се превасходно на основу величине удела личности које су се приближиле оптималном остварењу својих од природе датих могућности. Што је број таквих већи, друштво је развијеније. Формална мерила, каква су дипломе универзитета, могу послужити као једна од приближних, али никако не и као апсолутна мерила приближења овоме идеалу. Отуда би се спорни докторати ректора једног универзитета, који је оставку дао, по сопственом признању, зато што су то од њега тражили шефови владајућих странака а не због моралне обавезе да то учини; министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, чији је ментор био управо поменути ректор, а којем ни на крај памети није да понуди оставку упркос основаној сумњи да је и иначе у научном смислу врло рђаво написани рад још и плагирао; доктора Малог, градоначелника Београда на води, тог чардака ни на небу ни на земљи, који је, међу осталима, преписивао и од доктора наука из Еритреје; те председника новобеоградске општине Александра Шапића, којем није било довољно што је легенда светског ватерпола, већ је морао да преписује зарад стицања титуле „др“; могли посматрати као тужни симбол цивилизацијског суноврата у којем се налази данашња „пристојна и нормална“ Србија.
Није утеха ако се зна да су овакве праксе раширене на простору бившег СССР-а и читавог бившег социјалистичког блока, баш као што није утеха ни чињеница да је сличних ствари било и у социјалистичкој Југославији. Треба се, примерице, сетити да су Универзитети у Приштини, Скопљу, Нишу, служили, између осталог, баш као и факултети политичких наука диљем СФРЈ, и зато да се партијски кадрови не муче превише да у зноју лица свог стичу дипломе и титуле. Тако је Мира Марковић стекла докторат на теми „Социолошки аспекти образовања за самоуправљање“ на Универзитету у Нишу, а да у дисертацији није навела ниједну библиографску јединицу на страном језику, иако је о самоуправљању деценијама писано у међународним левичарским круговима. Осим тога, она, баш као ни др Мића Јовановић, није имала ни формалне услове за похађање докторских студија, јер уписала их је упркос недостатног просека с основних студија и незавршене магистратуре. Данас београдски страначки кадрови немају потребе за одласком у Косовску Митровицу или у Ниш, јер могу све завршити на појединим приватним универзитетима у Београду (нажалост, види се да и неки факултети на Универзитету у Београду спадају у ту категорију).
Ресавци: Кад могу у Америци – могу и у Србији?
Све у свему, нема „пристојне и нормалне“ Србије без државне одлуке да се у образовање личности (то није исто што и „едукација“ за неку вештину, јер ово потоње је тек делић образовања) улаже знатно више, да се углед али и одговорност просветитеља знатно повиси (није примерено да декан каже како је у докторату градоначелника „било непотпуног и неадекватног коришћења литературе“, јер то је тек еуфемизам за плагирање), да плагијатори, њихови ментори и чланови комисија сносе одговарајуће последице, те да се наука сматра полугом друштвеног развоја. Да ли је министар Вербић причао о овоме с председником владе?
Доцент на Филозофском факултету у Београду
Извор: Политика
