ЛИНГВИСТИ – СТРАЖАРИ У ЗАТВОРУ ЋИРИЛИЦЕ
Главну реч у комунистичкој Југославији су водили Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, дојучерашњи хабсбуршки поданици рођени и одрасли у окружењу нетрпељивости према ћирилици. Чим су дошли на власт, одмах су се дали на посао. Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је српска ћирилица са 30 слова и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 слова. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали само латиничну тастатуру. ТВ Београд је првих 20 година свога рада (1958-1978) користила искључиво латиницу. До 1961. г. регистарске таблице на возилима су у две републике биле латиничне, а у 4 републике ћириличне. Од 1961. све су само латиничне. Наређено је повлачење ћириличних писаћих машина и њихово замењивање латиничним машинама. У продавницама етикете на индустријским производима биле су само латиничне. Рачунари су дуго имали само латиничне исписе и меније. Мобилни телефони такође дуго нису имали ћирилицу. У ЈНА у прописима је важила „равноправност писама“, која је у пракси изгледала овако: У војном школству уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница. У војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице – искључиво латиница. Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаље одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница. Војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница. У Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни, наставни и играни филмови – искључиво латиница. Ћирилица је извесно време могла да се нађе једино на родитељским писмима војницима, али протицањем времена, како су и родитељи одслуживали војни рок и „сазнавали за јадац“, тако је ћирилица „у тишини“ нестајала и са родитељских писама.
Напад на српску ћирилицу је почео у Хабсбуршкој монархији, где је католичка вера била државна вера. Стварањем Краљевства СХС пренет је и у сопствену кућу, а у Титовој Југославији противници ћирилице су ДОШЛИ НА ВЛАСТ! Лукави и превејани Тито је добро знао да у његовој претходној домовини сурове методе насиља над ћирилицом нису дале резултате, па се досетио да исти циљ постигне мазно, љупко, загрљајима и пољупцима „братства и јединства“! Ево како је тај језуитски „мазни“ метод спровео у ЈНА, којој је био врховни командант. Прво су све затечене писаће машине из јединица и команди сакупљене и однете на војни отпад. Као „застареле и, превазиђене постале су сметња и кочница даљем развоју одбрамбеног система нашег самоуправног социјалистичког друштва“, и све су замењене новим „олимпијама“. Нико тада није приметио да је међу дотадашњим „превазиђеним“ машинама било и ћириличних и латиничних, а да су све нове „олимпије“ биле ИСКЉУЧИВО ЛАТИНИЧНЕ! Затим се 1967. доноси „Уџбеник службене преписке и канцеларијског пословања у ЈНА“ по коме све наредбе, извештаји, молбе, жалбе могу бити писане ИСКЉУЧИВО ПИСАЋОМ МАШИНОМ! Ко је рекао забрањујем ћирилицу? Ево ти једно па бирај!
Била би неправда целу кривицу за гушење ћирилице у Југославији пребацити само на Хрвате. И Словенци су много томе криви, и у овоме су постали дрски и осиони. Ако им нека установа или предузеће из Београда пошаље нешто на ћирилици, они одмах протестују. Хрвати то чине мање, јер се људи сећају НДХ и њима се то замера. Словенцима се не замера, па су постали бахати. Портир хотела „Слон“ у Љубљани није хтео да прочита легитимацију једне гошће из Београда, јер вели да не зна ћирилицу. Пре рата су сви Словенци у Београду знали ћирилицу. Сад осећају други ветар па дижу главе. Ипак, ни Марија Терезија, ни Бенјамин Калај, ни Александар Карађорђевић, ни Анте Павелић, ни Јосип Броз нису толико допринели истребљивању ћирилице колико – Срби, комунисти, лингвисти, просветни радници, руководиоци великих привредних гиганата, трговинских ланаца, спортских клубова, културних установа, банака. То су праве латиничне тврђаве непробојне за ћирилицу.
Ранко Бугарски и Иван Клајн
Англиста Ранко Бугарски се не устручава ни од безочне дрскости да јавно каже како је код нас „угрожена – латиница“! Да ли тај несрећник уопште зна откуд он „Бугарски“, а не рецимо Бугарчић, Бугариновић? Па баш они који су га напујдали на ћирилицу су у Хабсбуршкој монархији Србима поред ћирилице забрањивали и да деци дају презимена на „ић“, па одатле и пречанска презимена Бугарски, Рудински, Шовљански, Петров, Попов, Марков, Мали, Поморишац, Сувајац, Коларов, итд само да нема „ић“, да би Србе удаљили од Руса. Иван Клајн ћирилицу користи као бабарогу да њоме плаши народ како „без латинице не можете учити стране језике, не можете писати формуле у математици, физици, хемији, не можете писати дијагнозе и рецепте, не можете слати писане поруке мобилним телефоном, итд. У чему је овде смицалица и подвала? Што он под видом стварне потребе за ЛАТИНСКОМ АБЕЦЕДОМ жели да нам утрапи – хрватску латиницу! Друго писмо српскохрватског језика, ону латиницу која је као самозвани гост истерала домаћина из његове рођене куће! Покажите ми једну формулу, рецепт, дијагнозу у којима постоје слова Đ, Ž, Š, Č, Ć! Све ове Клајнове ставке су раскринкане. Али то код народа пролази… Својом изјавом „Не може се бранити ћирилица а да се не потискује латиница“ он је заиста рекао истину. Али се неопрезно истрчао, јер истина њему не иде у рачун. Па заиста не може „једна земља а два господара“. Ту мора доћи до двобоја па ком опанци ком обојци. Јер баш та латиница и јесте протерала ћирилицу и заузела њено место! У нашој „равноправности писама“ та латиница је заузела место ћирилице. Не пристајемо на узурпацију. Ред је да се свако врати својој кући! Имамо писмо које у потпуности задовољава потребе нашег језика. Не треба му ничија „помоћ“. Не пристајемо да нам избију здраве зубе да би нам уградили – протезу!
Књиге Ранка Бугарског и Ивана Клајна
Клајн међу својим издањима има доличан проценат ћириличних књига, док Бугарски, као да му је Миле Будак био министар просвете а Андрија Артуковић ректор универзитета…
Извор: Жељко Филиповић, Чувар ћирилице
