Ови избори не би били ни расписани да тамо где треба није закључено да не носе готово никакав ризик по онога ко их расписује
Наравно да су изненађења теоретски увек могућа и наравно да су национални избори ипак нешто друго у односу локалне, а поготово у односу на телефонске анкете јавног мњења. Али одмах треба рећи и то да ови избори не би били ни расписани да тамо где треба није закључено да не носе готово никакав ризик по онога ко их расписује, а поготово по политику коју он спроводи и оличава.
Другим речима, сваки резултат сем апсолутне победе СНС-а и Вучића на овим изборима представљао би његов пораз и апсолутно изненађење. Али шансе за то су, рекох, углавном у домену теорије – или неке свеопште политичке мобилизације која поготово није нарочито вероватна.
Има много добрих аргумената против избора, и то како против њиховог расписивања, тако и изласка на исте. Неке је, уосталом, наводио и сам Александар Вучић када је прошлог лета објашњавао зашто је ипак „преломио“ да не треба да се иде на изборе (него на реконструкцију, која ће, разуме се, „у рад владе унети нову енергију и свежу крв“). Неко ће рећи да је сада беспредметно расправљати о томе, али није сасвим тако. Јер ако власт уз помоћ своје медијске машинерије успе да нас убеди у наведени разлог за изборе („лоша атмосфера“), убедиће нас у све.
Ако пресудног разлога за изборе није било летос, још мање га је било ове зиме – а „атмосферу“ ионако стварају медији који су под готово потпуном контролом владајуће странке, тачније, њеног лидера. Јер, замислите, Вучић уопште „није желео изборе“, него су га на то, ето, просто „натерали“ мангупи из опозиције, који су, је ли, непрестано тражили изборе, па им је он сада, ваљда, изашао у сусрет?! А ко су – пошто је јасно да ДС, свестан свог растреситог стања, избора свакако није био жељан – биле те љуте опозиционе гује које су Првог Потпредседника натерале да, мимо своје воље, прихвати изборну рукавицу? Испада да су то били ЛДП и ДСС, који су – гле замешатељства – заиста на изборе позивали, једва мало мање од чланова председништва напредњака. А, рекло би се, и не много мање координисано.
Још циничније звуче апокалиптичне најаве како ће „на нас ударити сила која до сада ни на кога није ударила“ и прича о десетинама милиона евра који ће, наводно, бити уложени у кампању против СНС-а. Након хапшења Мирослава Мишковића, уз нешто заосталог утицаја око демократа, сви остали економски и политички фактори – од опозиције до бизниса – или су под притиском или под контролом, и на памет им не пада да воде или финансирају озбиљнију антирежимску кампању.
Дакле, да не буде дилеме, ови избори се одржавају у најнеравноправнијим условима од обнове вишестраначја. Упоредиви су, донекле, једино са оним првим (на којима су Милошевић и СПС објективно имали велику доминацију, али и били неукусно медијски и институционално фаворизовани), као и са изборима из децембра двехиљадите, који су служили само да верификују и озаконе стање и односе након петооктобарског преврата. И тада је владала слична атмосфера страха и криминализовања опозиције – једино је већ видљива поларизација између два главна лидера ДОС-а давала нешто простора и перспективу каквог-таквог плурализма. Сада, међутим, нема ни тога. Лидер је Један Једини и ванредни избори ту реалност само треба да озваниче.
Али, ако је већ тако, то јест, ако је власт ионако већ у рукама „првог потпредседника“, чему се онда узбуђивати због тога што ће и форма коначно бити саображена суштини? Али није тако. Промена је важна и далекосежна. Наиме, реч је о легитимности. Све до предстојећих избора актуелну СНС–СПС власт било је могуће критиковати због „изневеравања воље бирача“. Могли смо извлачити њихове предизборне патриотске изјаве (друга је ствар што је то мало ко чинио, а још мање ко хтео да објављује) и тврдити како они „никада не би били ту где јесу – као што вероватно и не би – да су пре избора саопштили да намеравају да потписују споразуме са Тачијем и успостављају границе на Јарињу“. Могли смо говорити да су у кампањи били велики русофили, а после постали велики ЕУ-фили и западњаци. Могли смо говорити како су им пре избора уста била пуна „економског патриотизма“, а да су сада више-мање портпароли ММФ-а, Брисела и Вашингтона. Невоља је, међутим, што се након наредних избора, по свој прилици, то више неће моћи говорити. Јер, за разлику од својевременог напредњачко-еспеесовског гемишта, СНС на овим изборима нуди само Вучића – бескомпромисног европејца и борца против корупције – и ништа више.
Ђорђе Вукадиновић
Уместо да изађе с предлогом политике, добије изборе, узме власт и стекне моћ, Вучић је ишао обрнутим редом. Најпре је, захваљујући лакомислености Дачића и Николића (да не кажем неку тежу реч), стекао моћ и власт, па тек онда, са те позиције кренуо на изборе, на којима ће покушати ретроактивно да добије легитимитет за политику коју у међувремену води. Зато ће предстојећи избори бити нека врста референдума о Александру Вучићу – што, узгред речено, њему савршено одговара (боље о њему него о политици). Помало парадоксално, то исто одговара и његовим политичким противницима. Једино не одговара Србији. Али кад су избори и власт у питању – кога је па то за Србију брига?!
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
Извор: Политика/Ђорђе Вукадиновић
