Српска ћирилица се налази пред истребљењем. Постоји само један начин да Срби ћирилицу очувају – да је користе, да њоме пишу – а постоји хиљадуиједан начин да се ћирилица искорењује. Један од тих хиљадуиједан начина искорењивања ћирилице је заговарање „богатства двоазбучја“ изношењем „доказа“ о вишеазбучју код других народа. Стање код других народа нас не занима, јер мечка игра пред нашим вратима и нас жуља наша мука, али ћемо стање код других народа приказати са циљем да се раскринка подвала о „богатству вишеазбучја“ као средству искорењивања ћирилице код Срба.
У насртају на српску ћирилицу подваљивачи често употребљавају као седатив примере вишеазбучја код других народа, па тако „Јапанци имају четири писма“, „Грузини имају три писма“, итд, што би требало да сугерише да двоазбучје код Срба „није никакав проблем“. Да је код Јапанаца коришћење четири писма у истом тексту знак слабости, а не „богатства“, ја сам показао у чланку „Искорењивање ћирилице помоћу Јапанаца“. Крај две болесне ноге користе још и две штаке, па опет посрћу у ходању! Став да „Грузини имају три писма“ није објашњен до краја, није речена цела истина, па остаје потенцијална могућност злоупотребе овог става у циљу докрајчивања ћирилице. Зато желим да кажем целу истину о „бројању писама“ у неком језику.
Грузини користе само једно писмо, али у прошлости до данас јесу користили три писма! То није исто! Од V – IX века за верске текстове коришћено је писмо „asomtavruli“ („велика слова“, „обла слова“). Од IX – XI века за секуларне потребе постепено је увођено писмо „nuskhuri“ („угласта слова“), које је затим постало и писмо верских послова, с тим да је у верским текстовима прво писмо „asomtavruli“, коришћено само за наслове и прва слова у реченици, а текстови су писани писмом „nuskhuri“. Од XI – XIII века поступно је увођено и треће писмо „mkhedruli“. Прва књига штампана тим писмом је „Италијанско-грузијски речник“ објављен у Риму 1629. г. (Доносим енглеске записе имена грузијских фонтова, јер не смем да их изговорим „здраво за готово“ пошто не знам њихов тачан грузијски изговор.) Заправо, то су само три фонта истог писма. Једино најновији, трећи фонт, „коврџави“, је у неким словима добио баш нове облике. Али данас користе опет само једно писмо, и за штампу, и за књиге, и за телевизију, и за јавно и приватно писано општење. Један језик – једно писмо.
Једино данашње грузијско писмо „mkhedruli:
Слика 1
Преглед неких од светских писама данас избачених из употребе, међу њима и два грузијска, „asomtavruli“ и „nuskhuri“:
Слика 2
Упоредни преглед досадашња три грузијска фонта, из кога се види да су у питању три фонта истог писма: одозго на доле „asomtavruli„ , „nuskhuri“ и „mkhedruli“:
Слика 3
Један језик – једно писмо.
Сад узмимо за пример Персијанце/Иранце. Њихов језик „фарси“ (персијски, ирански) припада иранској грани индоевропске породице језика, њиме говори 130 милиона људи, углавном у Ирану, Авганистану и Таџикистану, а значајан број људи и у многим другим земљама, укључујући Узбекистан, Бахреин, Ирак, Турску, Кувајт, Азербејџан, Израел, Туркменистан, Оман, Јемен, Уједињене Арапске Емирате и САД. У том језику у прошлости је коришћено више писама – староперсијско клинасто писмо, пахлави, арамејско, авестинско, ћирилично и латинично писмо. После исламског освајања Персијског Сасанидског Царства 642. године наше ере, службени језик власти, културе а нарочито религије постао је арапски језик. Модерни персијски језик се појавио током IX века и био је пун речи арапског порекла, и за писање је коришћено прилагођено арапско писмо. Примењивана су такође и два начина писања персијског језика латинском абецедом. Под монголским и турским владарима персијски језик је био прихваћен као службени у Турској, централној Азији и Индији, где је коришћен вековима, а у Кашмиру чак и у XX веку.
Слика 4: клинасто писмо
Слика 5: Авестинско писмо
Слика 6: Пахлави
И сад замислите када би неко рекао да Иранци „имају седам писама“! А имају само једно – арапско, са додатком персијских „арапских“ слова за безвучне гласове „п“ и „ч“ које Арапи немају, јер немају ни те гласове у језику. Коришћење осталих писама је напуштено после усвајања арапског писма.
Један језик – једно писмо.
Хрвати су доста дуго користили прво словенско писмо глагољицу. Чак су увели и своју верзију глагољичке азбуке – угласту глагољицу, за разлику од изворне Климентове и Методијеве обле глагољице, али то не значи да су обла и угласта глагољица – „два писма“, него само два фонта истог писма.
Слика 7: Обла глагољица
Слика 8: Угласта глагољица
Или узмимо ћирилицу. Вековима је коришћена „црквена“ ћирилица, а онда је Петар Велики 1.1.1700. године увео „грађанску“ ћирилицу и хришћанску еру уместо византијске цариградске ере. Али то не значи да су црквена и грађанска ћирилица – „два писма“, него два фонта истог писма, јер су имале истоветан словни састав. Већ вуковица јесте ново ћирилично писмо, српска ћирилица, јер има осетно друкчији словни састав у односу на предвуковску – и црквену, и грађанску ћирилицу.
Слика 9: Црквенословенска ћирилица
Слика 10: Грађанска ћирилица
Дакле, народи су кроз историју мењали писма, али увек су користили принцип – један језик, једно писмо. Наравно, уз постојање „прелазних периода“ потребних да се једно писмо замени другим.
Ето, желео сам да укажем да код баратања „богатством вишеазбучја“ само треба рећи целу истину, да два фонта нису и „два писма“; да писана и штампана слова и велика и мала слова неког писма нису „четири писма“, него само једно.
Један језик – једно писмо.
Жељко Филиповић,
Чувар ћирилице Ниш.
