Вилијам Шабас: Хрватска операција „Олуја“ је била геноцид, у Сребреници геноцида није било
Хаг, Београд – У спору између Хрватске и Србије као адвокат српског правног тима заступам ставове Србије. То је другачије у односу на моју академску улогу, у којој се трудим да будем неутралан и објективан.
Ипак, у овом случају Србија доказује да комбинација фактора, укључујући чињеницу да је велики број људи нападнут и убијен због мржње и намере хрватске власти, чини да ову операцију можемо сматрати геноцидом, каже за Данас Право Вилијам Шабас, члан правног тима Србије у спору са Хрватском пред Међународним судом правде у Хагу и један од највећих стручњака за геноцид.
Он додаје да би требало да имамо на уму да је Србија одговорила на тужбу Хрватске, а Хрватска је затражила од суда да „усвоји далеко шири и либералнији став према кривичном делу геноцида него што је то био случај 2007. у парници с Босном“.
– Наравно, што је приступ суда дефиницији геноцида шири, то је јачи аргумент Србије да је геноцид почињен. Али Србија такође апелује на суд да се држи приступа који је усвојио 2007. и да одбаци тврдње Хрватске по том питању – наглашава Шабас.
Да ли тврдња Хрватске садржи доказе који су довољно јаки да поткрепе њихов став да је геноцид почињен над хрватским народом?
– Тврдња Хрватске веома је слична оној коју је Босна изнела 2007. у вези са општинама. Али, ту тврдњу Босне је Међународни суд правде одбацио 2007. Ако суд поступа у складу са овим ранијим преседаном, треба да одбаци и тврдњу Хрватске.
Обе стране указују на број особа које су нестале или убијене за време рата у Хрватској. Међутим, тачан број тек треба да се утврди. Колико је уопште важна цифра у оваквим случајевима?
– Питање несталих особа је трагичан аспект конфликта. Наравно, у свим ратовима има несталих, нарочито у бруталним етничким конфликтима попут оног 1990-их. Решавањем ових питања помаже се залечење рана и промовише се помирење и мир. Претпостављам да и Србија и Хрватска имају јаку жељу да то учине. Иако су нестале особе један аспект конфликта, није од великог значаја за дискусију о геноциду.
Који је према вашем мишљењу најбољи начин да друштво превазиђе ужасе рата који су толико велики да остављају простор за тврдње да је геноцид почињен у име тог друштва? Другим речима, шта би био најбољи пут напред за Србију и Хрватску?
– Не потичем из региона и нисам у баш доброј позицији да схватим веома сложене друштвене, културне и историјске чињенице које ту играју улогу. Многи људи су нестрпљиви када је о помирењу реч, али је за то можда потребно више времена. Када размишљамо о Европи након Другог светског рата и видимо Меркелову, Оланда и Камерона на састанцима ЕУ, уверени смо да су се главни учесници највећег од свих конфликата помирили. Али је за то било потребно много деценија. То је укључивало посвећеност већој економској и политичкој интеграцији и заједничкој визији основних људских права. Улазак Србије у ЕУ биће веома позитиван корак. Како млађе генерације буду долазиле у први план, као што је то био случај у Немачкој, Француској и Великој Британији, значај антагонизма њихових родитеља ће бледети. Али чак и у Западној Европи има екстремистичких снага за које се стиче утисак да им недостају дани рата, расизма и мржње, а претпостављам да такви елементи још увек не мањкају ни на Балкану. Потребно је да употребимо најбоље оружје које имамо на располагању у „милитантним демократијама“ да бисмо ове људе држали на маргинама, где и припадају.
Српски правни тим
Оштро сте оспоравали оцену Хашког трибунала да је у Сребреници почињен геноцид. Због чега, и како бисте окарактерисали злочине у Сребреници?
– Хашки трибунал, као и Међународни суд правде, означили су масакр у Сребреници као геноцид. Пре него што су донели такву одлуку, аргументовано сам се томе супротстављао, сматрајући да је геноцид неодговарајући термин. Не само да је број жртава био неупоредиво мањи од дотадашњих, признатих геноцида, већ ни докази о геноцидној намери нису били јаки. Било је недоследности, јер су починиоци злочина убијали мушкарце, али не и жене и децу. Међутим, суд је утврдио другачије и нема сврхе сада о томе расправљати.
Докази
У новијој историји, према вашем мишљењу, геноциди су извршени у Јерменији, Руанди, и над Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Шта их разликује од других, сличних злочина у новијој историји?
– Многобројни чиниоци утичу на то да се један злочин квалификује као геноцид. Анализу и процену не треба да раде само адвокати и судије већ и историчари и социолози. Масакри у Јерменији током Првог светског рата, над Јеврејима и Ромима током Другог светског рата, као и у Руанди у новијој историји укључују масовна убиства. Али, поред тога, постоје и сведочења, документација и необориви докази да је постојала намера починиоца да одређену групу уништи. Уопштено, за доказивање геноцида, сем масовних убистава потребни су чврсти докази о намери да се у потпуности уништи одређена група.
О геноциду
Изјављивали сте више пута да се данас термин „геноцид“ олако користи, и често меша са етничким чишћењем. Шта, у ствари, дефинише геноцид?
– Попут многих речи, и термин геноцид у свакодневном говору има више тумачења и различито се схвата. Пред Међународним судом правде користимо његово правно значење. У Конвенцији о геноциду, донетој 1948, геноцид је дефинисан као међународни злочин са намером уништења националне, етничке, расне или верске групе људи. Годинама је било дебата око интерпретације ове правне дефиниције. У случају БиХ, Међународни суд правде је 2007. утврдио да се уништење односи на физичко уништење, истребљење. То издваја геноцид од других облика напада по националној, етничкој, расној или религијској основи, као што су етничко чишћење, присилно премештање, „културни геноцид“ и слично. Мањине могу бити нападнуте на различите начине, а геноцид је најекстремнији облик тог напада.
Извор: Данас
