“Уважена председнице Народне скупштине, уважени професоре Мацут, даме и господо народни посланици:

Прво да вас обавестим да сам председник посланичке групе Здрава Србија – Руска странка – Уједињена сељачка странка, у звању сам редовног професора математичких наука, радим на факултету ФЕФА, Високој електротехничкој и Високој грађевинско–геодетској школи у Београду. Дванаест година сам радио у Математичкој гимназији у Београду. У том периоду Математичка гимназија је славила 50 година, и баш на моју иницијативу председник почасног одбора прославе био је Александар Вучић, тада председник владе. Тада је он почео да се представља као заговорник европске идеје, а ја сам му поверовао и дао сам му подршку за председника Србије. Овај увод сам направио да вам кажем да Александру Вучићу не дугујем било шта, нити Милану Стаматовићу, нити било коме. У политику сам ушао много раније као професионално и породично остварен човек. Иза себе сам увек имао и имаћу своју породицу и част и углед своје професије.

Даћу вам један мали увод. Приликом формирања претходне владе, Здравој Србији је обећано једно министарство и могућност формирања самосталног посланичког клуба. Тај договор су постигли Милан Стаматовић и Дарко Глишић. До његове потпуне реализације никада није дошло, јер смо формирали посланички клуб, али нисмо преузели одговорност да водимо једно министарство. Разлози за неулазак у владу никада нам нису објашњени. Од Милана и Арсена је дошло објашњење: „Нису нас звали“. Али, ова чињеница ни на који начин није утицала на моју данашњу дискусију.

Сада сте ви мандатар. На ове преговоре Милана Стаматовића председник Вучић није позвао, али ни ви као мандатар нисте осетили потребу да позовете ни председника моје странке, а ни мене као председника посланичке групе. Ја хоћу да верујем да вам овај састав владе није издиктиран и да сте могли да предложите макар једног министра. Како ви мислите да вас подржимо за избор ако нисте успоставили дијалог са владајућом већином, а од вас очекујемо да поведете дијалог у држави за излазак из дубоке кризе у којој се налазимо? Или вам, можда, није намера да толико потребан дијалог покренете? А можда нас сматрате небитним, што не би смео да буде манир професора универзитета? Уважавајући ваше академско звање, очекујем да ћете на ове моје аргументе можда одговорити следећим речима: „Албијанићу, гласајте према савести, на основу програма (експозеа) и састава владе који сам изнео.“

Ја сам као човек посвећен дијалогу спреман и на то. Има ли бољег места за сучељавање аргумената од парламента? Постоје три гране власти: законодавна, извршна и судска власт. Али, имамо ли ми данас у Србији такву поделу власти?

Влада, пема члану 123. Устава Републике Србије: утврђује и води политику, извршава законе, доноси уредбе, предлаже Народној скупштини законе, усмерава и усклађује рад органа државне управе и врши надзор над њиховим радом. Председник, према члану 111. Устава, изражава државно јединство Републике Србије, тј. председник је свих грађана, а према члану 112,  представља Републику Србију у земљи и иностранству. Овим се јасно види да председник, у смислу Устава може само да представља државу Србију и да су му овлашћења претежно церемонијалног и протоколарног карактера. Ви сте, дакле, главни у држави Србији, утврђујете и водите политику – што значи мораћете да дисциплинујете председника Вучића да поштује устав и да Вам се не меша у посао, што вам неће бити лак задатак.

Суштина цивилизоване владавине је ослањање на договор, који почива на правди, а не на сили, која углавном почива на неправди. Истинска већина није просто пребројавање гласова, то је трагање за компромисом и равнотежом између различитих учесника у нашем друштвеном и политичком животу. У оквиру закона ваља помирити захтеве већине и права мањине. Са позиције власти некада се тешко примети да је ваша политика остала без већине и знатне подршке. Лако може да вам се деси да не приметите да се формирала једна нова већина. То даље води до поразне чињенице да једна политика не схватајући да је изгубила већину, почне да оне који су против те политике доживљава као своје непријатеље. Ако између своје власти и државе та политика стави знак једнакости, онда лако оде у још већу и поразнију грешку. Она људе који критикују и указују на грешке почиње да проглашава непријатељима државе. Историја нас учи да у Србији то производи катастрофалне последице. Она власт која као непријатеље означава науку, образовање, културу, уметност, а поготово студенте и ученике средњих школа, као носиоце будућег прогреса, таква власт сама о себи све говори и други критичари јој нису ни потребни. А када на речи критике одговори репресијом, она прикрива сопствени страх од губитка власти.

Лоша власт и лоша управа прво ударају на слободу и храбре појединце који се не устручавају да кажу шта у држави не ваља. Свака одговорна власт негује и подстиче критичко мишљење, знајући да је свака власт орочена и смењива, а да је конструктивна критика лековита за сваку власт.

Као што сам рекао, ја сам професор, генерације и генерације сам васпитавао да морају неговати критичко мишљење, да снази ауторитета морају супротстављати снагу аргумената и да је слобода било лична, било слобода нашег народа и наше Србије нешто најсветије. Самим рођењем у слободи не значи да ћемо ту благодет уживати до краја живота. Слободу морамо да чувамо, негујемо и јачамо. Свети задатак сваке генерације је да учини све да крила слободе наших потомака буду јача, лепршавија и моћнија од крила слободе њихових предака.

Професори и просветни радници су међу највернијим чуварима слободе. Треба ли било који просветни радник, професор, родитељ, научник, пољопривредник који сада сеје семе новог живота да има дилему кога и шта треба подржати овога тренутка у Србији. Ја немам други избор него да следим речи Живојина Мишића, које вам професоре Мацут саветујем да ставите у свој кабинет: „Из народа сам поникао, он ме је начинио овим што јесам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха. Историја ће ме памтити по томе колико сам био веран мајци Србији и својој професији.“ Моја професионална, моја грађанска, моја људска дужност ме обавезује да пред собом не видим други пут него да у овом тренутку подржим своје ученике, своје студенте и своје колеге професоре. Да следим оно што је записао Ђура Јакшић.

„Две пред мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје
Идем трњу да се врнем.
Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека.“

Сетите се професора крагујевачке гимназије Милоја Павловића, који је 1941. у Шумарицама пригрлио своје ђаке и уписао се у бесмртност. Од нас се данас не тражи да умиремо, јер због ћутања су многе професије умрле, од нас се тражи да покажемо да смо живи, да проговоримо, и да кажемо ту велику истину.

А истина гласи:

Наши студенти, наша деца су у праву, а нама, њиховим професорима је место уз њих. Позивам сваког професора у Сали, свакога професора који гледа овај пренос да остане веран својој професији и стане уз своје студенте и своје ђаке. Имам и једну молбу за све у Србији:

Немојте молим вас делити нашу децу, на студенте и ове што их зову ћаци. Нису они криви што су ћаци, криви смо ми, њихови професори што их нисмо научили како треба. Али криви су и они који су почели да продају дипломе, мислећи да се уз дипломе купује и знање. Слободу ћемо донети и ћацима, како би и они постали ђаци.

Данас се студенти на улицама Србије и путевима Европе, по којима крстаре бициклима, не боре ни за какву власт, они се боре за ресет система који је негде погрешио. Они се боре за будућност у којој ће једино мерило за напредак бити шта и колико неко зна, а не кога зна и познаје и чију партијску књижицу поседује.

Власт је у Србији за неке постала опијум, они су зависни од власти и не могу без ње, а све што изазива зависност, па и сама власт, је опасно, јер онда је човеку лако да се предозира. Кад се човек предозира влашћу губи осећај за реалност, руши уставни и морални оквир онога што је дозвољено и што није, слабе му моралне кочнице, лако подлеже искушењима власти коју почиње да доживљава као скуп привилегија, а не као одговорност. Ја сам у политици зато што сам одговоран човек. Ја сам родитељ, ја сам супруг, ја сам професор и то је оно што је моје у животу, моја породица, моја професија и моја отаџбина.

Бити слободан не значи да ти је дато да радиш све што ти је по вољи. Слобода сваког човека је ограничена слободом другог човека, а закон и устав су ту да ограниче моћ сваког појединца. Кад су закони слаби, а институције крхке, моћ у рукама оних који је поседују лако постане неограничена и неконтролисана. Свака институција надлежна или ненадлежна мора знати да је моћ привременог карактера колико год да је велика. Ако се злоупотребљава, да би се репресијом чувала по сваку цену, у Србији увек побуди адекватан одговор. Нисам ја видовит, али добро познајем историју нашег народа.

Злоупотреба власти и моћи почиње онога тренутка када се не бирају средства да се сачувају. Када једна власт, највећи скуп у историји Србије, коме сам лично присуствовао 15. марта, прогласи скупом људи негативне енергије, који су дошли у намери да сруше државу, иако и сама зна да су дошли да сруше неправду. А лично,
нисам срео тога дана нисам срео ни једног човека са негативном енергијом, напротив, сви су били позитивни. Када власт покуша да разбије такав скуп користећи звучни топ, не треба да се чуди да јој се такав пуцањ у сопствени народ врати као бумеранг. Ако се звучном топу придружи и таблоидна артиљерија, а на све то студенти одговоре ненасиљем и наставе мирни протест, свакоме у овој сали је јасно да огромна већина у овој земљи не жели сукобе.

Када су у овој борби заједно студенти из Београда, Суботице, Ниша и Новог Пазара, неоптерећени разликама међу собом, они демонстрирају нову снагу Србије, која ће омогућити да сваки грађанин Србију доживи као своју државу. Њихово храбро срце јаче је од бејзбол палице и крвавих хауба, којима је неко насрнуо на будућност Србије. Корен слободе је у храбрости тих младих људи. Немојте им претити! Страхом се не може владати у Србији.

Полиције и тужилаштва у Србији не треба да се плаше студенти и професори, већ разуздани криминал. Чујем неке неразумне гласове који нам поручују да је Србији потребна чврста рука. Србији је потребна чиста рука, а не чврста рука. Студенти су та чиста рука. Као професор, не могу да разумем зашто су студенти Србије вест у свим светским медијима, али не и на РТС-у који сви ми финансирамо.

Не знам зашто неки појединци студенте оптужују за мржњу. Можда зато што свет коментаришу гледајући у себе, а не око себе и саопштавају нам оно што виде у свом срцу, а не оно што виде у срцима побуњене младости. Ја као професор знам колико је лепа и колико је јака младост. И зато:

„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човека.
Снага је наша планинска река,
Њу неће нигде уставити нико!“

Потечи младости Србије и подај нам реку новог живота. Мени је све јасно, а надам се да сам објаснио и вама! Живели наши студенти! Живела слободна Србија!”

Мирољуб Албијанић, народни посланик