БОРБА ЗА УКРАЈИНУ ЈЕ – БОРБА БОГОНОСНОГ РУСКОГ НАРОДА И СА КИЈЕВСКИМ СЕГМЕНТОМ ЂАВОЛА
- Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина
- „Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није
- Русија је постала више независна, али је још увек зависна. Власт је – више руска, али још увек и не руска. Дух је – више православни, алије још увек и не православни
- Или ће Путин учинити последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузети на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена
- Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина
- Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте
- Ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу – ђаво ће покушати да га убије
Пише: Александар ДУГИН, филозоф и геополитичар
ИСТОРИЈСКА ситуација у вези са развојем догађаја у Украјини дошла је до критичне тачке.
То више није ексцес и виша сила. То је крај, тренутак резултанте. Као што се често дешава у руској историји, улог је стављен одмах на све.
Ова ситуација може да се посматра на другачији начин. Узмимо религијску будућност.
Суштина Русије је у Православљу: саборна Личност
Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.
Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.
Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.
У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.
Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.
Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.
Исто тако је и сеоски труд косаца, жетелаца, заједнице, задруге, „католичан” и зато је православни труд. Бити православни, значи бити саборни. Али, не само ради тога да би спојио појединце него да би обновио јединство Светога Духа промишљу подељеноу тајни крштења.
Руски човек је у духу саборно утврђени Утешитељ, параеклектичка Личност.
Исто тако настаје руски народ. Руси сабирају тренутке јединствене руске Личности. Та личност није појединац, али није ни укупност – појединаца. Она је опште, које је постало конкретно. Руски народ као целина је Личност.
Исто тако и руско друштво. Оно никада није асоцијативно, није повезано вештачки. Оно је заједница, оно органско сродство различитих страна јединственог ја. И зато је оно свет, истовремено и као Васиона и као дом.
Мир и јесте стара руска реч за означавање сеоске општине. Иначе, реч „крестјање” (сељаци) је – облик речи хришћани. Тако су називани обични хришћани за разлику од хришћана племићког порекла, бојара и племића, као и свештенства.
У православном руском, народном поимању, држава је такође „католична”, целокупна. Држава је Личност. А њен израз је личност цара у којем уопштавајућа Личност налази свој индивидуални израз. Руски монархизам такође је „католичан”, православан и народан.
Етапе настајања Свете Русије
Такав идентитет почео је да се формира још у доба Кијева, пошто је свети равноапостолски кнез Владимир Крстио Стару Рус.
Он је сазревао у монголско време и достигао свој врхунац у форми званичног учења о Москви – Трећем Риму у другој половини XV века после пада Константинопоља и ослобођења од монголске власти Златне Орде.
Данас је Света Рус постала не само део православног света него и његова последња тврђава. У пуном смислу речи – Света Русија. Како су одступале и падале друге православне силе, Света Русија је практично постала једино упориште православља. Русија је одсад означавала Руску Православну Цркву, Руски Народ, Московску Државу, Руског Цара.
После раскола и Петрових реформи тај неоспорни идентитет је избледео и отишао у други план. Ипак, сачувао се и кришом настављао да води Русе кроз историју. Он се сачувао и после краха монархије Романових, јављао се у совјетско време, али у искривљеном, болешљивом облику „црвене саборности”, комунистичке колективистичке верзије руске „католичности”. Ипак, карактеристично је: Руси нису позајмили од Запада индивидуалистички капитализам, него управо комунистички колективизам. О томе је, иако негодујући, писао Н. Берђајев.
Раскид са руским начелом и појављивање Путина
Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина. Али, ни у том периоду Света Русија није коначно нестала, иако се повукла у себе.Народ је ћутке одбацивао реформе и чекао свој тренутак.
„Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није.
Русија је постала више независна, али још увек зависна. Власт – више руска, али још увек не руска. Дух – више православни, али још увек не православни. Друштво се делимично враћало својој суштини, а делимично остајало на периферији самог себе.
А 2012., после доласка на трећи мандат, борба руског идентитета и његових непријатеља (који су доминирали током 90-их) планула је новом снагом. Данас је та борба кулминирала.
Државни преврат у Украјини и поновно уједињење са Кримом постали су тачка са које нема повратка. И Путин је стао пред последњим избором: или учинити још један одлучан корак у правцу руског идентитета, или спустити руке и предати се наочиглед спољног и унутрашњег непријатеља.
Очување оног половичног резултата који је постигао почетком 2000-их више није могуће. Или Путин чини последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузима на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена.
Против нас је – демон: убити вођу
Али ако ми, Руси, верујемо у Христа, у Цркву, у Бога и Промисао, онда треба да верујемо и у наш народ и његову историјску мисију и у нашу Државу. Једно без другог није истинско. Зато борба за руско начело јесте религијска битка.
Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина.
Дакле, руску богоносност треба буквално разумети. „С нама је Бог, схватите, иноверни и покорите се, јер с нама је Бог”. То је о Русима! О нашој Цркви, Народу, Држави. О нашем Цару или о нашем вођи. А против нас је – ђаво. Не метафорички, него конкретни.
Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте.
За ђавола су – границе пропустљиве. За њега не постоји спољно и унутрашње. Он поприма облике народа, царева, армија, војске, култура. Али, он долази и изнутра, представља се уместо нас, шапуће на ухо, претвара се у пријатеље и сараднике. Ласка, плаши, зове, одвраћа, вуче.
Ђаво – то је мрежа у сваком значењу. Она има видљиве сегменте и невидљиве. Тамо где се искључује емитовање CNN-а или „Ехо Москве”, глас ђавола наставља да звучи у другом регистру.
Ђаво у својим рукама држи и оне који су тога свесни и оне који то и не слуте.
Ђаво је историјски тачан и технолошки економичан. Он је вешт и искусан непријатељ. Он води рат са Русијом. А пре свега, он настоји да разори јединство, да разруши целовитост, да раздроби Цркву, народ, друштво, Државу. То и јесте идеологија либерализма: у њој нема општег, нема личности, постоји само јединка, део без целине.
Али, најважније је: ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Јер, у њему је руска православна свест и осећа израз своје целине, своје саборно, „католично” ја. Цар је – посебан израз народне и црквене целокупности. У њему су сусрећу линије силе историјског бића народа као јединства оних који верују и делују.
Ђаво води битку с нама. А ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу, ђаво ће покушати да га убије.
Кијев: устанак злих духова
Тај корак данас има конкретан израз: југоисток Украјине. Борба за Украјину је – борба богоносног руског народа са кијевским сегментом ђавола.
Украјину су одавно мучили ђаволи: још од времена галицијско – волињских кнежева који су покушавали из политичких побуда да одступе према папској јереси. Унијатство је било још један корак у том истом правцу. Галицијски нацизам Бандере и Шухевича – још један.
У Кијеву на Евромајдану победио је пакао. Не у преносном смислу. У буквалном. Десни сектор и јудејски убица Коломојски– то су одреди злих духова. Тамо где се завршава видљива линија бриге о њима од стране САД, ЦИА и других западних структура које из геополитичких побуда свесно ратују са Русијом, почиње невидљива линија.
Хунта и Десни сектор извршавају чак и оне налоге које им споља нико не даје. Они који знају како ђаво делује, то не треба да чуди.
Оно што се десило у Дому синдиката у Одеси – то је крвава црна миса. Ђаво је приносио Русе као крваву жртву потпуног уништења.
Разумеју ли они који су то чинили шта раде? Није битно, они су тачно извршавали упутства. Ко се бори против Свете Русије, тај их је и дао.
То је јасно. Они који не верују у Бога и Христа могу да траже материјалистичке аргументе, економске интересе, издајничке завере и психолошку мотивисаност. Само, молим вас, поставите свеће и више их не додирујте рукама! Ваша светлост је – електрична сијалица, симбол прогреса и модернизације, ето, њој се и поклоните. За верујуће материјалистички аргументи немају значења. Довољни су горе наведени разлози.
Сатана је унутра
Ипак, да нема унутар Русије те исте мреже?
Како даанема, она је ту! Та мрежа је иста, али се дели на два видљива дела: пета колона – то су они који се директно изјашњавају против Свете Русије, Православља, руског народа, руске Државе и Путина; и шеста колона у коју спадају они који су за Путина и можда се формално сложе са државношћу и религијом, али се то мотивише нечим другачијим од руског идентитета. При том је шеста колона најопаснија.
То су унутрашњи зли духови Путина. Они му сугеришу да је либерализам за Русију користан, да са Западом треба одржавати прагматичне односе, да Русија треба да наставља модернизацију и следи пут социјалног прогреса по западном моделу. Други ништа не саветују и у свему подржавају Путина, али живе од корупције, крађе и деморализације, систематски склањају опљачкано изван граница Русије и самим тим постају жртва западних моћи.Корупција, као циљ и живот, то је деловање ђавола.
Кад му подлегне, човек је већ у његовој мрежи и кад му са Запада стигне вест о заплени рачуна и забрани доласка он постаје талац своје почетне оријентације. Тако корупционаш, потпуно руски и технолошки постаје саучесник либерала који у интересу ђавола више делује систематски и идеолошки основано. Оба пола шесте колоне повезана су са петом. И опет,повезаности како видљиве, тако и невидљиве.Где недостаје карика, са формалног становишта, за зле духове нема проблемаза директније и непосредније комуникације.
На крају, ђаво има непосредан приступ Путину. Као и свакој живој души. А ако душа, посебно душа владара, чини одлучне кораке према светлости и истини, према руској суштини и православној мисији, према Светом Духу, онда сви ти сегменти оживљавају, распаљују се и нападају на највишу личност Државе.
Они настоје да га збуне, одврате, заведу, уплаше, обману, саблазне, а ако не иде, онда да га убију.
Ево шта се сада дешава у Кремљу. Ево шта смера Вашингтон, Легли, Стејт департман, Брисел, Кијев, пета колона, корупционаши и системски либерали (шеста колона), чак и тамна страна самог Путина (њу свако има, а код владара она је највећа, јер је и његова личност већа). Силе ада хоће да убију Путина. Духовно, политички и сасвим конкретно.
Свете битке Свете Русије
Питање о увођењу трупа у Украјину – то је одлучујући моменат руске судбине
Обратите пажњу: Када је Света Русија истински била Света (Московски период), водили смо значајне, али ипак, локалне ратове. Бранили смо веру и истину, али наши непријатељи нису били чисто зло – ни казањски ни астрахански Татари, ни Ливонски витешки ред, тим пре ни Литванија, Супарници, конкуренти, носиоци идентитета другачијег од нашег, али никако не ђаво. Ако смо их тако и називали, то је само метафорички. Да, у мржњи према Русима увек је било нешто ђаволско, али не у чистом облику.
Касније су се размере наших деловања повећале.Али је и концентрација руског идентитета ослабила. У време Петра и његових следбеника Русија се потукла са Европом, али не више као Света Русија већ као европска национална држава која следи рационалну логику и световне интересе. Светост се назирала и у том периоду, али опет би било претерао рећи: Руска Империја је стуб светлости, а њени противници су – ђаволска јата. Нешто што помало подсећа на то, али никако у чистом облику.
У совјетско време ова мисија Руса, који се супротстављају читавом свету, постала је још већа, планетарна и изражена. Супротстављање светском капитализму и европском фашизму тумачено је као остварење озбиљне предодређености. Али опет је форма те мисије била отуђена од руског начела материјалистичка, атеистичка идеологија. Комунизам је био привид саборности и злослутна пародија. Али, неке црте те саборности ипак су се у њему препознавале.
Противници СССР-а били су близу максималног зближавања са мрежом ђавола, али опет не до краја. И у самом СССР-у постојале су мрачне сатанистичке мрље (уништење сељаштва, русофобија, атеизам, апсурдни догматски материјализам, технократија), а код његових непријатеља сатански степен још није био достигао крајњу прецизност.
Током 90-их Русија се у лику политичке елитескоро сасвим предала непријатељу прихватајући његове норме, идеје и правила. То је био најгори период руске историје: никада Руси нису били тако далеко од своје суштине као „злих 90.-их”.
У време Јељцина Русијом су фактички владале оне исте снаге које су заузеле власт током преврата у Кијеву у марту 2014. И десио се распад Велике Русије у облику СССР-а. И паљба на Парламент. И тријумф отворено русофобске олоши: они су данас – пета колона, или се прикривају у редовима шесте, а тада су они били власт, елита, владајућа скупина.
Ђаво је 90-их ушао у нашу земљу, почео да уништава генерације, да деморализује културу, образовање, политику, дух. Ипак, паралелно, корак по корак, обнављало се Православље, народ је долазио у цркве, читао књиге, почињао да се моли и размишља о својој историји и свом идентитету. Упркос скотовима који су владали током 90.-их.
Последњи бој: кулминација руске историје
А у време Путина настала је јединствена ситуација. Данас Русија није вишеоптерећена фатално лажном идеологијом – ни совјетском, ни либералном, ни империјалистичком. Зато нове битке Русије омогућавају да се скоро јасно без сметњи и ограничења види њена исконска духовна суштина.
Руси су данас – једноставно Руси онакви какви јесу. А то отвара могућности правог и слободног деловања духа – Светога Духа кроз нашу црквеност, народног духа – кроз наша чињења, државног духа – кроз нашу власт и личност владара. Истовремено, непријатељ са којим улазимо у завршну битку више се не крије.
Култура данашњих САД и Европе, земаља НАТО и њихових саучесника, то је – култура правог пакла. Ту ништа није остало нејасно, вишезначно, скривено. Цивилизација антихриста изграђена је у глобалним размерама. И нико више нема намеру да крије њене праве основе.
Ђаво је завладао на Западу, где је сатана пао пре почетка времена.То је његов део света према којем се ми окрећемо у тренутку Светог Крштења три пута понављајући „одричем се сатане” и „пљујем на ђавола. Ђаво је увек био јак на Западу, али никада раније није имао апсолутну пуноћу власти.
Истовремено, Русија је данас још увек сачувала, иако донекле у окрњеном облику, стари Романовски и совјетски значај. Како год покушавали да нас сместе у регионални ниво ми смо очували статус велике светске силе. И управо нам то не опраштају.
Зато финална битка Русије тек сад почиње. Све претходно био је увод, историјски прелудијум за садашњи тренутак. Тек сада је све стављено на коцку. Не само наша судбина, него и судбина Духа.
Битка за Украјину – није политика, чак ни геополитика. То је – Свети рат. Рат Краја Историје. Он се истог часа води на свим нивоима, али је његова суштина – завршни судар сила светлости и таме. Руси су носиоци Христа, Сина Божјег, Светлости. Њихови противницу су ђаволске хорде.
Толико је звучних речи изговорено и раније да је данас тешко поверовати да је баш нама припало да будемо последњи акорд светске историје. Можемо да говоримо о девалвацији есхатологије и истрошености апокалиптичних расположења, о пропасти пророчанстава и предсказања. Али, ми не предсказујемо и не проричемо, ми интерпретирамо структуру руске историје полазећи од њеног религијског православног руског поимања.
А произлази управо ово што произлази.
Александар Дугин
„Јер, не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” – говори св. Апостол Павле (Еф. 6., 12).Ко су та „поглаварства”, „власти”, „господари таме овога свијета”, „духови злобе у поднебесју”? Није плот и није крв, објашњава апостол, односно, то је невидљиви део ђаволове мреже.То је баш он у својој сржи. Наша битка за југоисток Украјине, за читаву Украјину и даље за Европу, за свет, води се „против поглаварства, власти, господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју”.
Наш непријатељ је – ђаво, а наш вођа – Михаило Арханђел, и с нама је, с Русима, Бог.
Превела
Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
