Упркос распламсалој реторици о завршетку Америчке ратне деценије, председник Барак Обама ипак одлучује да је продужи за још пар година. Ракетни напади на сиријске мете неће резултовати Асадовим силаском са власти, баш као што ни што Клинтонови удари на Авганистан и Судан нису донели промену режима. Са друге стране, тотална интервенција Запада у Сирији само ће дати разлог Ирану, Хезболаху и Русији за још интензивнију подршку режиму. И заиста, Хезболах ће, уз ирански благослов, вероватно узвратити америчкој војсци или ће чак ударити по цивилним метама било где у свету.
И шта ако Асад сиђе са бине, а побуњеници преузму власт? Као што каже Сет Џонс, један од најпоштованијих експерата за побуњенике, најјача група међу опозицијом је Ал Нусра фронт, салафистичка група повезана са Ал Каидом. Ал Нусра није највећа фракција, али је најорганизованије, и то ће јој помоћи да прва дође на власт. То ће бити исто као кад су бољшевици дошли на власт и доминирали Русијом 80 година. И, када исламисти дођу на власт, то би могло да доведе и до краја хашемитске владавине у Јордану, највећем савезника САД и Израела у региону.
Сумња америчке владе у то да Асад користи хемијско оружје је, најблаже речено, слаба. САД нису интервенисале кад је Садам Хусеин употребио хемијско оружје против сопственог народа. Шта се променило од тада? Неки који подржавају интервенцију у Сирији тврде да међународна заједница сада „прихвата одговорност“ да заштити народе од њихових влада. Зашто би таква акција требало да се спроведе сад, када је Асад убио хиљаде људи, а не пре две године, кад је протерао стотине хиљада ван земље? Такође, не би требало заборавити да је Америка подржала Садама у коришћењу хемијског оружја у рату са Ираном.
Неки су тврдили, међу њима и израелски премијер Бењамин Нетањаху, да ће Асад „пасти“ због хемијског оружја, што би Иран протумачио да се САД лако испровоцирају, па ће поступити исто тако и због њиховог нуклеарног програма. Сирисјки рат је унутрашња ствар. Шансе за преливање сукоба у друге земље су минималне, баш као и претпоставка да ће Израел напасти Дамаск. Асад ће вероватно превладати и у најбољем случају ће бити врло ослабљен, тако да ће морати да се фокусира на изазове у сопственом дворишту.
Насупрот томе, ирански нуклеарни програм је већ међународног карактера. Иран стварањем нуклеарног оружја не би угрозио сопствени народ, већ народе других земаља, поготово Израела. Што Иран буде ближи бомби, то су веће шансе да ће Израел, или САД, или обе, уз помоћ још неког, напасти иранске нуклеарне објекте. У светлу тренутних санкција и претњи војним ударима, и даље постоји шанса да Иран преговара, без обзира на Асадов опстанак.
Али, иронично гледано, нема шансе да Иран заустави нуклеарни програм ако сиријски режим падне. Гледајући пад још једне блискоисточне владе, за шта би биле криве САД, ајатолах ће лако закључити да би било најбоље да следи пример Северне Кореје тако што ће створити бомбе што је пре могуће и претити њима.
Забрињавајуће је што Обамина администрација и даље не зна много о атмосфери и историји Блиског Истока, за разлику од Арапа, Кинеза и Руса. Амерички напад ће још једном бити окарактерисан као напад на муслимане и покушај Вашингтона да доминира Блиским Истоком и обликује га по својој машти. Амерички утицај ће се неминовно још више смањити.
На крају, било какав напад на Сирију коштао би више стотина милиона долара, и то у тренутку кад се одбрамбени буџет драстично смањује. Али, ако би Асад наставио са својом офанзивом, то би био само предујам. Не постоји гаранција да ће САД остати онолико кратко у том рату као што то Бела кућа очекује. Акција у Либији је Америку коштала преко милијарду долара и исцрпела је Француску, а поготово Британију. У поређењу са оним шта би све интервенција у Сирији захтевала, може се рећи да је Либија била прихватљива.
Председник Обама је био хировит кад је употребу хемијског оружја описао као прелазак „црвене линије“. Он не би смео да направи још једну грешку и да уђе у сукоб са сиријском војском (а можда и њиховим руским саветницима) у војној операцији чији се завршетак не би могао предвидети. Време је за уздржаност, а не за војну акцију.
Дов Закајм је служио као подсекретар и шеф финансијског сектора Министарства одбране у време америчког напада на Ирак (201-2004). Био је заменик подсекретара за одбрану (планирање и средства) 1985-1987 и координатор цивилне мисије за обнову Авганистана 2002-2004. Члан Саветодавног већа часописа „Национални Интерес“.
Превео Андреј ЦВИЈАНОВИЋ
Извор: http://www.standard.rs/dov-s.-zakajm-ne-napadajte-siriju-ili-talas-americkog-skepticizma.html
