Подгорица – Нико од 26 никшићких професора српског језика и књижевности, прогнаних из наставе пре десет година до данашњег дана није поново запослен у струци, а немали број њих и даље нигде није радно ангажован. Тим поводом у Никшићу је обележена деценија борбе против насиља над српским језиком у Црној Гори.
Грађани Никшића су у време „велике сече” професора српског језика у основним и средњим школама у Црној Гори, тачно пре десет година, месецима бранили 26 отпуштених никшићких професора и једног из Херцег Новог, који нису прихватили да предају непостојећи и нестандардизовани монтенегрински језик.
Тада их је власт прогласила „државним непријатељима”, након чега им се, како су у много наврата изјављивали, живот „претворио у несаницу, немаштину, пакао„… Радили су и раде тешке послове како би одбранили своје достојанство и прехранили породице.
Та 2004. година записана је у новијој црногорској историји као „сеча професора српског језика и књижевности као и њихових присталица”, иако је њихов једини „грех” био немирење с променом наставног предмета српски језик у матерњи, верујући да ће наука и струка победити погубну владајућу идеологију која је, према оцени отпуштених професора, „извршила културни и етнички геноцид над сопственим народом па је с тога и освета лоших ђака била сурова”.
Након десет година, само ретки, попут Српског националног савета, сећају се обесправљених професора од којих су се неки тек недавно пензионисали са минималним пензијама, а остали су се „расули” до Скадра.
Професор Ратко Шкулетић се замонашио и као отац Јефтимије игуман је Пивског манастира, а Светозар Ћираковић српски језик сада предаје у Скадру…
Занимљиво је да је професор филозофије који је стао у одбрану српског језика, односно професора, Миодраг Тодоровић данас старешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, док његов колега Веселин Матовић уређује часопис „Слово”, а његова супруга и даље је без посла.
Остале њихове колеге и даље обесправљене чекају правду, а то су: Радинко Крулановић, Миодраг Бели Ковачевић, Весна Тодоровић, Борис Јовановић, Владенка Ковачевић, Марија Лалатовић, Драгана Тодоровић, Радован Чолаковић, Иванка Антовић, Душан Килибарда, Небојша Ђилас, Драгомир Нинковић, Радосав Ђурковић, Ранко Зечевић, Милојко Пушица, Веселин Кандић, Радмила Радовић, Љубица Јововић, Лидија Мијушковић, Миланка Оташевић Ђурђевац…
Чекајући правду у међувремену су преминули – Станка Никчевић из Никшића и Херцегновљанин Вуко Велаш.
„Многи нам кажу да је то била борба с ветрењачама и да није имало сврхе жртвовати се. Али, не мислимо тако. Скадар се није могао саградити све док у њега није уграђена жртва. Тако је и са српским језиком и нашом борбом”, уверава председник Актива професора српског језика и књижевности професор Веселин Матовић.
„Знамо да ће наша жртва једног дана уродити плодом и због тога смо сигурни да смо на правом путу.”
Када је власт променила име језика и протерала србисте, по речима проф. др Јелице Стојановић, „Црна Гора се почела саплитати свезаних очију”.
„Тада је Црна Гора почела да даје отказ своме бићу, прогони оне који су посведочили њу и претке. Матерњи је био само корак у ненауму. И није се стало”, каже Стојановићева.
Професори српског језика веровали су да ће интелектуалним отпором успети да се проблем научно расправи и реши. Пре свега, помоћ су очекивали од српске опозиције.
„Српска опозиција није била дорасла том задатку. Нанела нам је велику штету стављањем потписа на документ којим се потврђује име за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски…
Тада је Андрија Мандић, лидер НСД, тријумфално саопштио да је српски језик спасен! Кључни моменат било је усвајање новог црногорског устава, из кога је српски језик избачен као службени, захваљујући гласу посланика Покрета за промене. На коленима смо молили Небојшу Медојевића да не гласа за такав устав. Није помогло”, наводи Тодоровићева.
Бележећи прогон никшићких професора, владика Јоаникије каже да је дубока тајна језика и да је данас много тога у кризи, осим српског слова, које сабира, просветљује и оснажује.
Никшић: избачени професори српског језика још чекају правду (Фото: Политика)
„Нема државне институције која би ово слово подупрла. Оно је искључено из свих токова које држава одређује, па иако се званична власт бори против њега, оно чува Црну Гору”, рекао је Јоаникије. „Ако Црна Гора мора да опстане, онда мора да врати ћирилично слово и мане се ћорава посла. Што пре, то боље.”
Новица Ђурић / Политика
Извор: ВасељенскаТВ
