Нерасположени сте?
Разочарани?
Апатични? Све вас нервира?
Осећате се немоћно? Напуштено?
Немате снаге да се усправите?
Немате воље да нешто урадите?
Недостаје вам мотивација?
Пренећу вам једно искуство Милутина Миланковића. Нашега , после Николе Тесле, највећег и најпризнатијег светског научника, који је био један од првих пет доктора техничких наука у Аустро-Угарској. Који, после избијања Анексионе кризе, када је Аустрија насилно припајила Босну и Херцеговину, схвативши да се спрема нови рат против Србије, донео одлуку у јуну 1909 године, да напусти престижно инжењерско место у Бечу, да остави империјални живот раскошне престонице, и без двоумљена, знајући да је потребан отаџбини, вратио се у сиромашну Србију, у малу собу Капатен Мишиног здања, где је смештен као професор примењене математике, да би отпочео своје бављење астрономском теоријом климе, која је у науци била напуштени реликт.
Године 1914 тек ожењени Миланковић је на свадбено путовање повео своју супругу у Даљ, где се 1879 родио, који је тада био у саставу аустро-угарске монархије , али је имао ту несрећу да је управо отпочео рат, па је Миланковић, као поданик Краљевине Србије, одмах по избијању рата био ухапшен и одведен у тамницу у Осијек.
Миланковић је ухапшен само због тога јер је био држављанин земље са којом је Аутро-Угарска била у рату.
Никакве друге кривице није имао.
Интересантно је да наведем, шта се у том генијалном научнику дешавало када су се врата тамнице затворила и када је стражар закључао двоструко гвоздена врата његове ћелије.
Ево цитата из мемоара:
„Велика брава шкљоцну, а затим и локот којим се забрављала дебела гвоздена пречага, положена дијагонално преко врата. Седох на кревет, обазрех се по соби и стадох да се уживљавам у свој нови друштвени положај.
Ово усамљено сопче, далеко од људске граје, изгледаше ми као створено за научни рад; ту ми неће нико досађивати и узнемиравати ме. Хајде да искористим овакву, заиста јединствену,прилику. У мом ручном коферу који сам понео собом налазили су се моји већ штампани или тек започети радови о мом космичком проблему; ту је било и чисте хартије. Почех да прелиставам те списе, узех у руке своје верно перо, стадох да пишем и рачунам“.
Тако је Миланковић написао своју прву књигу.
МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА ПОЈАВА НАСТАЛИХ СУНЧЕВИМ ЗРАЧЕЊЕМ.
У тамници.
Књига о целовитој теорији соларне климе аналитички описана математичким језиком.
Та књига је била најславније научно дело у Двадесетом веку, које је започео да пише у тамници а завршио га у заробљеништву.
Када је затворен у тамницу, Миланковић није очајавао. Није кукао и запомагао. Није се разочарао. Није постао апатичан и безвољан. Није се уплашио тамнице. Није поклекао пред царском неправедном казном. Није се бунио због зле судбине. Није се жалио на услове у којима живи. Није се жалио на храну, хигијену и смештај. Није тражио своја угрожена грађанска права. Није тражио помоћ психолога или психијатра. Није запомагао. Није тражио мотивационог тренера да га поврати у живот.
Шта је предузео утамничени научник?
Он је тамници пронашао оно што њему треба за његов рад. Пронашао је мир. Искористио је ту јединствену прилику. Отпочео је научни рад у затворској ћелији. Нико му није сметао. Имао је времена у изобиљу да размишља о космосу и климатским приликама.
Шта смо научили из ове исповести?
Милутин Миланковић
Ми креирамо свет око нас. Није проблем у том лошем свету и окружењу, које нас нервира и које нам смета, проблем је у нама. Ми не видимо да нам се указала јединствена прилика. Ми не схватамо да можемо да искористимо ту јединствену прилику.
Коју прилику?
Откријте сами.
То је ваш космос.
Извор: Бранко Драгаш – ћирилично!
Вијести о…: Да ли се ми налазимо у тамници или слободној Србији?Шта чекамо?Колико нам треба да се ослободимо?Да ли смо економски слободни?Још сте нерасположени сте?Разочарани?
