ДРЖАВА – Које је најтеже занимање? Рудар? Хирург? Пилот? Физички радник? Сељак? Не. Најтежи посао је бити државник. Водити државу. Хирург може да унесрећи неколико десетина људи у свом радном веку. Грешка пилота односи неколико стотина живота путника. Неспособан политичар може да уништи животе милионима људи. Екстремни политичар води ратове и тако директно убија неколико десетина милиона људи.
Водити државу је најодговорнији посао. Најтежи. То значи да они који воде државу, тако бисмо закључили, морају да буду најбољи у друштву. Упоредимо, рецимо, хирурга и политичара. Хирург завршава највише медицинске факултете, специјализације и читав живот прати савремена дешавања у медицини, учи и наступа на стручним семинарима по свету, пише и предаје, само да би могао професионално да обавља свој посао и да оболелима пружи најбољу медицинску услугу. Политичар не мора да заврши никакве престижне универзитете, може да купи диплому, да плагира докторат, нема никаве специјализације, не мора да објављује научне радове, може да буде функционално неписмен, не мора да се усавршава у струци, јер бити политичар уосталом и није никаква струка. Када погледате радну биографију наших политичара, онда видите да они немају никакве радне референце. Када морате да се оперишете, покушавате да добијете најбољег хирурга. Који је хирург најбољи? Онај који има највише успешних операција. Када грађевинска фирма хоће да добије неки посао у свету, мора да победи на тендеру. Услов је да има најбоље референце, да има обезбеђену банкарску гаранцију и да понуди најбоље услове на тендеру. Инвеститору су то мерила да би се определио за извођача радова.
Како се грађани опредељују ком извођачу радова ће понудити да води државу? Како се опредељују ком хирургу ће живот ставити у руке? Како се опредељују ком пилоту ће поверити свој живот? Политика се разликује од свих осталих стручних делатности. Политика је потпуно ирационална. Грађани гласају за политичаре на основу њихове вербалне и визуелне презентације. Грађани кажу – „лепо прича“ и „лепо изгледа“. То су најчешће две главне карактеристике због којих грађани гласају за политичаре. Људе којима ће препустити да раде најсложенији посао у држави. Посао од кога зависи живот милиона људи. Да ли ти политичари имају неку радну референцу? Премијер државе мора да буде човек који је провео у привреди најмање две деценије, који савршено познаје домаће и светско тржиште, који је правио новац на том тржишту, који је запошљавао хиљаде људи, који је себи и својој породици обезбедио пристојну егзистенцију и који је познат и признат у својој струци. Такав премијер има све квалификације да води државу и да управља најсложенијим системом. Да ли су наши премијери имали такве референце? Ђинђић? Живковић? Коштуница? Цветковић? Дачић? Вучић?
Наши премијери нису имали радне квалификације да воде државу. Они нису били способни да управљају тако сложеним системом. Замислите некога ко није прошао пилотске обуке да уђе у пилотску кабину и одлучи да полети. Да ли бисте сели у тај авион? Па, зашто онда гласате за политичаре који немају никакве референце да воде државу? Зашто? То ми никада није било јасно. Ако премијер никада у животу није ништа радио, осим што је блебетао у јавности и досађивао се у парламенту, како он може да води привредни систем државе? Како? Одговор се сам намеће – никако! Неспособни политичари уништавају државу и то је основни разлог наше пропасти. Рече једна чистачица у пензији – „добро ми имамо хлеба да једемо какви нас лудаци и лопови воде“. Како то да променимо?
Већини грађана је данас потпуно јасно да овако више не иде. Проблем морамо решити систематски. То значи да државу морају да воде најбољи стручњаци. Они који имају референце и који су у свом животу стварали нове вредности. Разлика између политичког олоша и нас стручњака је управо у том стваралаштву. Наиме, политички олоши су паразити. Они не стварају него узимају, рекетирају, отимају, траже да им се поклони и прераспоређују већ створено у своју корист. Стручњаци стварају из ничега. Државу морају да воде они који могу да стварају за све припаднике те државе. Када држава пропадне, када је униште и покраду, као што су то урадили унесрећеној Србији, онда наш спас и брзи привредни опоравак може да се догоди једино уколико најспособнији, највреднији и најпоштенији буду водили државу. То је услов нашег опстанка. Дневна политика је све обесмислила. Политичари су све уништили. Нама требају државници. Када ће нам бити боље? Биће боље када престане да се лаже и краде. Када Србију буду водили мудри државници.
ИЗДАЈА – издаја државе мора бити најстроже кажњена. Својевремено је мудри Џингис кан, највећи светски освајач и војсковођа, имао правило да понуди, онима који до последње капи крви бране свој град, који се не предају и који бивају заробљени, да пређу у његове редове. Уколико би одбили, он би их пуштао на слободу. Сматрао је да је то награда за њихову срчаност, оданост и врлину. Оне који су издали свој град и који су помогли Монголима да га освоје на превару, Џингис кан је узимао живот пред свим својим војницима. Хтео је да казни издајнике. Онај ко једном изда, тај ће увек издавати. То су моралне протуве и морају да доживе драконску казну. Проблем данашње власти је што је она издајничка. То је њено проклетство. Издајничка власт не може да донесе спас Србији. Непријатељи Србије то добро знају. Зато и подржавају издајничку власт да води Србију. Намера им је да нас потпуно униште.
НЕПРИЈАТЕЉИ – Сазнао сам од мојих пријатеља са ратишта да режим врши комплетну промену у полицији, да доводе своје људе и да се тако припремају да дуго владају Србијом. Тоталитарни режими у полицији имају упориште, док демократска власт тражи своје упориште у економији. Поред преузимања полиције, Аца Драмосер припрема увођење Службе за унутрашње непријатеље. Та служба није била у функцији од комунистичког доба. Милошевић није имао потребу за њом јер је опозицију кројио према својим потребама. Поновно увођење термина унутрашњи непријатељ је доказ репресије која се спрема, како би Србима променили свест. Непокорни Срби су реметилачки фактор данашње ЕУропске диктатуре и локални издајници морају репресивним мерама да им утерају страх у кости. Ко су непријатељи народа? Сви ми који критикујемо владавину неспособног демагога Аце Драмосера. Сви ми који се исмејавамо напредњачком Краљу Ибију. Непријатељи смо народа јер не пристајемо на превару и манипулацију. Знам да сам високо рангиран на тој листи. Новој служби олакшавам посао. Не морају да троше паре пореских обвезника на моје праћење. Све што мислим и радим је познато јавности. Ништа не кријем. Позивам грађане да на ванредним изборима сменимо издајнике са власти и да доведемо најспособније стручњаке да управљају државом.
СЛУЖБА – Како даље? Како сменити садашњи режим? То је питање које ми грађани дневно постављају. Зашто се патриотске снаге не удруже? Не знам. Могу ли да се удруже? Не верујем. Сујета је проблем. Могу ли припадници Службе државне безбедности да спасу Србију као што је руски КГБ спасио Русију пропасти и довео Путина власт? Не могу. Ми немамо такву свест у Служби какву су имали припадници руске Службе. Ми немамо Анатолија Собчака да својим ауторитетом и знањем организује тај државни преврат. Напомињем, Анатолиј Собчак није себе поставио за председника државе, како би то урадили наши сујетни политичари, него је изабрао потпуно непознатог Владимира Путина кога је довео на власт. Путин није изборима дошао на власт. Путина је Служба поставила јер су били угрожени витални интереси државе. То је спасило Русију пропасти. Мој одговор вама, који ми постављате питања о улози Службе, не заносите се том мишљу. Наш спас мора да дође из утробе опљачканог, превареног и сиромашног народа. Мора да дође из главе радне и поштене националне елите. То су једине полуге за рушење садашње власти.
ПУТИН – Да ли је Путин издао Русе у Украјини, како га многи данас наши националисти оптужују? Не могу још увек то да кажем. Рат са крсташима бесни и не знам да ли Путин повлачи маневарске потезе, губећи поједине битке, јер жели да добије рат или је нешто друго у питању. Времена много нема и врло брзо ћемо све сазнати. Тада могу да осуђујем. Сада само могу да се надам да је све део неког промишљеног ратног плана. То што сматра да је тај ратни план требало другачије водити, то је моје мишљење на раздаљину, јер нисам директно укључен у дешавања. Можда стварно грешим. Мене је све то подсетило на распад Југославије. Путин није Милошевић. Његове позиције су много веће и има шири маневарски простор за деловање. Због тога је требало, одмах после Крима, да на таласу тог преокрета, организује референдум у Источној Русији – Новорусији, да уђе трупама све до Харкова, да изађе на Дњепар и отцепи од нацистичке власти у Кијеву оне територије које неће да пристану да буду под нацистима.
Тако би била створена нова држава. Русија би била гаранција њихове државности. Крсташи би протестовали три дана љутили се и писали петиције. Након тога, њихова прагматичност би прихватила стање на терену. Избегле би се велике људске жртве. Две државе би могле на мировним преговорима да договоре како могу економски да функционишу. Путин то није урадио. Можда је хтео да избегне директан рат са крсташима. То је његова процена. Моја процена је да рата не би било. Крсташи нису способни да воде рат у Европи. Европски народи не желе рат са Русијом. Европским државама је нужан савез са Русијом. То је само доказ да се ништа значајно не би догодило. Али, то је само моје размишљање. Путин има бољи преглед ситуације. Не могу да верујем да ће издати свој народ у Украјини. Сачекајмо расплет.
ХИПОКРИЗИЈА – Постоји нешто што је несхватљиво. Украјинска редовна армија чисти све пред собом. Убија невино становништво. Гранатира болнице, школе и приморава цивиле да напуштају своје домове и да беже у избегличким колонама. Светска медијска јавност, која је под контролом Великог Брата, не објављује те маскре. Све су то увили у интервенцију против терориста и сепаратиста. Када је Милошевић упутио војску на Космет да се обрачуна са терористима и сепаратистима, који су отцепљивали део територије Србије и протеривали Србе, онда смо добили санкције, изолацију, зликовачко НАТО бомбардовање осиромашеним уранијом и осуду Срба за геноцид и варварство. Шта је то? Хипокризија. Лицемерје. Какви су то двојни стандарди? И тако је стално. Светска политика се води у интересу Фамилије. Уколико политика на терену није усаглашена са интересима Фамилије, онда се мора осудити најстроже и мора се водити рат. Људски животи уопште нису важни. Важно је границу померити ближе Москви. Важно је православље сабити у границе Русије. Важно је да се окружи Русија ракетама и да јој се не дозволи да постане Империја.
Држава – фамилија – крсташи?
КОПЧА – Режим у Београду и даље трабуња како су они копча између зараћених светова Великог Брата и Русије. Сви гледају у њих и они су ту да спрече нови светски рат. Та мегаломанска потреба неспособног режима да се хвали и да велича Ацу Драмосера је погубна за наше националне интересе. Престаните да пренемажете! Определите се на време! Немојте да нас увлачите у нове невоље! Бриселска бирократија тражи да се испуни све оно због чега сте доведени на власт. Немате избора! Морате да слушате! Издајницима нико не верује!
Извор: Бранко Драгаш
