Професорка Филозофског факултета у Источном Сарајеву Миланка Бабић објавила је књигу у којој анализира статус српског језика на универзитетима у БиХ.
Драган Стојановић
Идем код хећим-баше да ми стави саргију, а после водим куче код ћехима хајванског, пошто га је ујео баја. Ова реченица би у преводу са босанског на српски, гласила: Идем код примаријуса да ми стави завој, а после водим куче код ветеринара, пошто га је ујео инсект.
Ово је само један од примера којим су својевремено у Босни и Херцеговини доказивали колико се српски језик разликује од босанског, тако што су медицинске изразе замењивали оријентализмима.
– То је наишло на осуду лингвиста и одбијање лекара да користе те називе у свом свакодневном раду у болници – каже за наш лист др Миланка Бабић, која предаје на основним, мастер и докторским студијама предмете из области савременог српског језика на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.
У својој новој књизи „Босански проблеми српског језика”, коју је недавно објавио „Јасен” из Београда, ова ауторка је између осталог анализирала омаловажавање ћирилице у БиХ, као и статус српског језика на тамошњим универзитетима.
Миланка Бабић (Фото: видео исечак)
Поред подсећања на поменуте, како каже, „апсурдне медицинске изразе” из „Рјечника медицинских назива у босанском језику”, који је 1999. саставио и објавио Фарук Коњхоџић, где је бурунџук назив за газу, а џеро име за хирурга, Миланка Бабић коментарише статус српског језика у Босни и Херцеговини.
– Анархија у употреби појединих речи посебно је својствена бошњачком језичком изразу, који је у великим лутањима како да се учини мање сличан српском. Пошто је неопходно пронаћи што више разлика у односу на потпуно исти језик из којег су самоиздвојени, посла су се латили разни лингвистички стратези. А разлике се не могу успоставити у граматичкој структури језика јер су подсистеми врста речи, облика речи, структура реченице у оквиру језика као система. Без обзира на то, лекторима у БиХ уредници новина редовно траже да претворе текст у „довољно препознатљив као босански”, јер им приговарају да је он „исувише српски” – каже Миланка Бабић.
На универзитетима у Републици Српској изучава се српски језик, на универзитетима у Федерацији код Хрвата постоји само „хрватски језик”, а код Бошњака на катедрама у Федерацији као „босански, хрватски и српски језик”
Према њеним речима, на универзитетима у Републици Српској српски се изучава под тим именом, док на универзитетима у Федерацији код Хрвата се изучава као „хрватски језик”, а код Бошњака на катедрама у федерацији као „босански, хрватски и српски језик”.
– За мене је једна врста подвале да неко ко завршава студије у Сарајеву може да добије диплому професора босанског, хрватског и српског језика. Српски је ту увек на трећем месту. А самим тим што студент завршава једно те исто, и ви то именујете различитим именима, стварате привид да је неко добио диплому полиглоте. Сећам се да је на радију у Загребу био конкурс за најбољу хрватски реч. Слушаоци су смишљали речи, настојећи да србистичке лексике промене у новотворенице – каже Миланка Бабић.
Када помиње омаловажавања ћирилице, наша саговорница наглашава да се често говори о ћирилици у музици „чиме се ћирилица повезује са негативним трендовима и сељачким идентитетом”.
– Омаловажавање ћирилице у БиХ види се и кроз димензију њене неупотребе. Ћирилица је маргинализована у јавној употреби: нема је на натписима фирми, а у медијима је заступљена у мањој мери него што би требало. У одељку књиге под називом „Босански језик у функцији мржње према Србима” ауторка наводи уџбенике за које каже да врве од израза отворене мржње према Србима и њиховом језику.
– У школској граматици босанског језика за средње школе из 2004. Џевада Јахића, Срби се називају руралном популацијом, малтене дивљацима који су бацали око на босанске чаршије, док се у војном енциклопедијском речнику Срби проглашавају четницима одвајкада до данас – истиче наша саговорница.
– Погледајмо само како се у „Енциклопедијском рјечнику одбране БиХ”, аутора Касумовића и Хусеинбашића из 2000. године, тумачи значење лексичке опозиције четник, четништво – усташа, усташтво. Иако су дати парови лексема одређени као „припадништво фашистичком покрету”, с обзиром на то да се прва односи на Србе, а друга на Хрвате, њихов опис показује врло јасну диференцијацију на релацији антисрпски – прохрватски став. Ту разлику показује врло уопштен, сасвим неутралан опис лексеме усташтво, где се каже да усташтво означава „екстремно терористички део хрватског народа, терористички фундаментализам, екстремну организацију Странке права формирану тридесетих година 20. века. Према програму ове странке хрватске границе требале би бити на Дрини”. Насупрот томе, четништво је описано са много више података и емоција – истиче Миланка Бабић.
У истом речнику стоји да је четништво – „екстремно терористички део српског народа, терористички фундаментализам, контрареволуционарне и колаборационистичке оружане снаге основане под руководством пуковника Драгољуба Михаиловића Драже. Јавило се у 1941. години. На њих се ослањала Влада Краљевине Југославије у избеглиштву ради обнове старога друштвено-политичког система и повратка краља у бившу Југославију. Међутим, четници су током вођења ратова починили велике злочине над бошњачким народом. Број почињених злочина кроз ратове растао је рапидно, да би број недужног живља, а нарочито бошњачког у агресији на БиХ, од 6. априла 1992. године па надаље, прешао број од 150.000 убијених. Циљ ових данашњих четника јесте да се у погодном тренутку на власт ’свих српских земаља’ доведе Србин националист и поново успостави бивша Краљевина Југославија или ’велика Србија’…”.
Извор: Политика.Срб/scc/clanak/385678/Bosanski-lavirint-za-srpski-jezik
