Некако ми сада дође жао господина Здравка Мустаћа, некадашњег шефа савезне Удбе, односно ДБ-а у Београду, и господина Јосипа Перковића, некадашњег шефа ДБ-а за Хрватску. У пензионерским данима ухитили их неки нови удбашки клинци у Хрватској. И још хоће да их испоруче Немцима.

Да је Мустаћ остао у Београду, крцкао би лепу пензију-мировину, пио би ’ладне гемиштеце и пиво у „Мадери“, нико га не би хапсио и, не дај боже, испоручио Немцима. Јер, ми наше људе не испоручујемо странцима. Пошто смо ми суверена држава. Не испоручујемо, барем не још следећих осам година, док не уђемо у ЕУ. Ко је крив Перковићу и Мустаћу што је Хрватска ушла у ЕУ. Што нису чували Југославију, јер би Југославија чувала и њих.

Пошто СФРЈ није никада никога испоручила страним судовима, ни страним државама. Тако раде суверене државе, а када уђете у ЕУ нисте више суверени. Како каже Берлин, тако мора бити. У сваком погледу. Какви, бре, сабори и парламенти. Нема мајци дискусије.

Шта су мислили Перковић и Мустаћ? Да их Хрватска може сачувати? Грешка. Ниједна бивша југо-република нема више ту тежину на међународној позорници као што ју је имала Југа. Ко то још није схватио схватиће за осам година. Када уђемо у ЕУ.

Дакле, проблем господе Перковића и Мустаћа донекле знам из непосредног суседства-комшилука. Наиме, далеке 1979. упознао сам Сњежану Б. плавокосу лепотицу са Чрномерца, загребачког кварта где сам тада живео, која је касније постала секретарица и љубавница Стјепана Ђурековића, једног од шефова у „Ини”, тада најмоћнијој фирми за трговину нафтом.

У тој су фирми радили Миша Броз, Титов син, и Вања Шпиљак, син Мике Шпиљка, после Бакарића најмоћнијег човека у Хрватској. Фирма која тргује нафтом увек је под посебном пажњом и служби и јавности, јер ту се врти велики новац. Сироти Ђурековић је већ имао путера на глави, син му је годину дана раније побегао у иностранство да избегне служење војног рока, Ђурековић сениор је већ дрпио неку ловицу пошто је руководио и пумпама, и када је у априлу 1982. отпутовао, неки кажу илегално, у Немачку, његова жена данима није пријављивала да је нестао.

Да ли му је Сњежана претходно однела велику количину пара у Аустрију, то знају у тадашњем хрватском ДБ-у, тек Ђурековића су одмах по доласку у Немачку под своје узели вође усташке емиграције. Од којих је барем половина истовремено радила и за хрватски ДБ. Онда је Ђурековић почео да пише чланке у емигрантској штампи, у „Хрватској држави“ коју је водио Крунослав Пратес, иначе оперативна веза хрватског ДБ-а, па су му штампали чак и књиге: „Црвени менаџери“, „Комунизам, велика превара“, „Слом идеала“, „ Ја, Јосип Броз Тито“…

Како је од директора-самоуправљача постао тврдокорни националиста, није искључено да је и то била игра хрватског ДБ-а. Пошаљу га у Немачку да стане на чело целокупне хрватске емиграције, код куће је ионако већ довољно забрљао, а на устоличењу за нови положај помажу му и промовишу га најистакнутији хрватски емигранти, наводно све оперативци ДБ-а: Пратес, Штедул и Јелић.

Све се то одигравало у контексту тадашњег унутархрватског политичког обрачуна: прошло је 12 година од „маспока“, Тито је умро, Бакарић такође, у Савезном савету за националну безбедност уз Милку Планинц седи и Мика Шпиљак, а Ђурековић у „Црвеним менаџерима“ пише како Миша Броз и Вања Шпиљак, запослени у „Ини”, шверцују нафту и узимају огромне паре. У следећој књизи напао је и Станета Доланца, тада савезног министра унутрашњих послова. У Београду се веровало да је Ђурековић однео Немцима и све тајне локације складишта горива за ратне потребе ЈНА. Довољно за смртну пресуду?

Зашто је онда све то писао ако је већ био убачени агент хрватског ДБ-а, односно Удбе? И, ако су му те књиге штампали усташки емигранти, који су истовремено наводно радили и за хрватску Удбу? Некоме је у Хрватској изгледа требао обрачун са Миком Шпиљком, његова линија се тада тумачила као пројугословенска. Касније политичко страдање Павла Гажија, министра унутрашњих послова СР Хрватске, то и потврђује.

Треба имати у виду да је Ђурековић одмах по доласку у Немачку био на „дебрифирању” у немачкој обавештајној служби БНД, којом је тада руководио Клаус Кинкел. И наравно да је морао да ради и за ту службу. А Клаус Кинкел и БНД никада не праштају убиство свог сарадника.

Стјепан Ђурековић је убијен 19. јула 1983. у једној гаражи у Минхену, где је надгледао штампање „Хрватске државе“ и својих књига. Убијен је хицима из пиштоља, па после измасакриран ударцима секире, јер секирче је рукопис балканских тајних служби. Прелепа Сњежана је била на једном мосту, стотинак метара даље. БНД је сматрао да је убиство организовао Јосип Перковић, тада начелник Друге управе хрватске Удбе, односно ДБ-а, јер свака се југо-република обрачунавала искључиво са својом политичком емиграцијом и БНД је то добро знао. Правило је поставио још Тито.

Мирослав Лазански

Немачка је у децембру 2005. преко Интерпола подигла потерницу за организаторима тог убиства. Здравко Мустаћ је ту само колатерална штета…