ЗАШТО НИЈЕ ДОБРО ШТО БОРИС ТАДИЋ ИЗ АЗЕРБЕЈЏАНА ТВРДИ ДА ЈЕ ТРАНСЈАДРАНСКИ ГАСОВОД ШАНСА ЗА СРБИЈУ?
- Бивши председник користи ауторитет за лобирање пројекат који нема никакве везе са интересима Србије. Тај пројекат има везе са интересима Азербејџана, али се по овом питању они уопште не поклапају са интересима Србије. Чак напротив!
- Трансјадрански гасовод је замена за пропали пројекат Набуко, политички спонзори овог пројекта су САД и његов стратешки значај је да се смањи зависност Европе од руског гаса
- Тај гасовод би се протезао на 870 километара од грчко-турске границе на североистоку, преко северне Грчке и јужне Албаније, потом дном Јадранског мора до јужне Италије. Један његов крак Наше прикључивање би могло да се реализује из три правца: преко Македоније, па бујановачко-прешевском котлином даље ка централној Србији; преко Албаније и КиМ ка централној Србији; или преко Црне Горе и Рашке области
- Ово последње делује још и најбоље, мада је најмање вероватно. О прва два не треба ни трошити пуно речи, јер би снабдевање Србије гасом зависило од расположења Албанаца. Било оних у Македонији или на југу централне Србије, било оних на Косову и Метохији
- Али, уместо да ми другима продајемо гас и остварујемо профит – сада бисмо га од њих куповали!
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе
У САОПШТЕЊУ за јавност Нове демократске странке, а поводом састанка председника партије Бориса Тадића са председником Азербејџана Илхамом Алијевим 7. августа у Бакуу, наводи се како је током овог сусрета разговарано о изградњи Трансјадранског гасовода те да је то „велика шанса за читав регион Југоисточне Европе. Тај гасовод свим земљама Балкана обезбеђује потпуну диверсификацију снабдевања гасом и отвара перспективе за развој конкурентске индустријске производње.” Тадић је још и истакао да Србија, после прикључивања Јужном току „има прилику да се прикључи још једном гасоводу.”
Најпре, врло необично делује то што се председник једне државе, у којој се итекако држи до протокола, срео са председником мале опозиционе партије из друге земље.
Последњи пут су овакви сусрети одржавани када је требало рушити Милошевића, па су се лидери малих опозиционих странака растрчали по Европи. Сада није такав случај.
Шта може Нова демократска странка да помогне Илхаму Алијеву и интересима Азербејџана?
Борис Тадић вероватно није позван у Баку зато што је на челу Нове демократске странке, већ зато што је бивши председник Србије.
Е сада, да смо нормална држава, бивши председник би свакако нашао своје место у политичком систему и помагао остваривању одређених спољнополитичких циљева државе на чијем је челу био. У том случају не би му требала политичка партија, већ би он снагом ауторитета заузео одређено место у јавности и политичком животу. Али, пошто смо далеко од сваке нормалности, дешава нам се и да тренутна власт удара у клин, а бивши председник у плочу.
Тако бивши председник користи свој ауторитет како би лобирао за пројекат који нема никакве везе са интересима Србије. Тај пројекат има везе са интересима Азербејџана, али се по овом питању они уопште не поклапају са интересима Србије. Чак напротив!
У поменутом саопштењу за јавност Нове демократске странке је све спорно, осим неразумљивог дела о „отварању перспектива за развој конкурентске индустријске производње”. Шта ово значи?
Да данас немамо гас, па ће нам Трансјадрански гасовод обезбедити неопходан ресурс?
Да до сада нисмо могли да развијамо индустријску производњу?
Или да нисмо могли да организујемо конкурентску индустријску производњу?
Али, да се вратимо на кључне тезе да је ово „велика шанса за читав регион Југоисточне Европе”, да нам се омогућава „диверсификација” и да имамо прилику да се „прикључимо још једном гасоводу”.
„Трансјадрански гасовод” би се протезао на 870 километара од грчко-турске границе на североистоку, преко северне Грчке и јужне Албаније, потом дном Јадранског мора до јужне Италије. На грчко-турској граници би био повезан са „Трансанадолским гасоводом”, који треба да буде завршен до 2018. године, а у почетку ће се њиме до „Транјадранског гасовода” доводити око 16 милијарди кубних метара гаса годишње.
Према новим плановима, један крак би се одвајао дуж јадранске обале од Албаније, преко Црне Горе до Хрватске.
Трансјадрански гасовод је замена за пропали пројекат Набуко, политички спонзори овог пројекта су САД и његов стратешки значај је да се смањи зависност Европе од руског гаса. Међутим, (гео)политичке жеље САД су једно, а реалност нешто друго.
Све процене западних аналитичара нам говоре да се и у случају „Трансјадранског гасовода” поставља исто питање као и са „НАБУКО”-ом, јер постоји „стална забринутост у вези гаса из Азербејџана као алтернативе основним резервама из Русије – што је део напора ЕУ усмереног ка већој енергетској промени – јесте да ли су количине из Азербејџана саме по себи довољне”.
Иначе, у поменутим анализама се већ дуго лицитира са коликим резервама располаже Азербејџан, односно колико се гаса може експлоатисати у налазишту Шах-Дениз. Уз то, Азребејџан је већ укључен у неколико великих енергетских аранжмана са Русијом и Турском и , уколико се испостави да су процењене количине ближе доњој граници, све су прилике да би морао из неких од њих да се делимично повуче, како би сервисирао потребе Трансјадранског гасовода, што би му донело штете колико и користи.
Са друге стране, чак и да су процене о горњој граници резерви тачне, капацитет Трансјадранског гасовода би био на почетку четири пута мањи од капацитета Јужног тока (16 наспрам 63 милијарде метара кубних годишње; уз то, Јужни ток ће постепено повећавати капацитет како буде расла тражња).
Што се штете и користи за Србију тиче, у овом тренутку потезати питање учешћа у Трансјадранском гасоводу је штетно. И поред „велике буке” и „бомбастичних најава”, што је већ био случај и око гасовода НАБУКО, Трансјадрански гасовод је „мачка у џаку”. А потенцирањем питања нашег учешћа само бисмо изазвали подозрење Русије, јер Москва цео тај пројекат гледа као на покушај „минирања” Јужног тока.
Дакле, Србија би требало да у најнеповољнијем могућем сценарију одустане од четири пута већег гасовода који пролазе преко њене територије, за онај мањи, који је заобилази!? Веровати да можемо бити учесници у оба пројекта, овакви какви јесмо, у ненормалним околностима и у тренутку почетка енерегтско-економског рата између САД и Русије је наивно. Али, чак и да је тако нешто остварљиво, треба погледати шта Србија постиже прикључивањем на Трансјадрански гасовод?
Наше прикључивање би могло да се реализује из три правца: преко Македоније, па бујановачко-прешевском котлином даље ка централној Србији; преко Албаније и КиМ ка централној Србији; или преко Црне Горе и Рашке области.
Ово последње делује још и најбоље, мада је најмање вероватно. О прва два не треба ни трошити пуно речи, јер би снабдевање Србије гасом зависило од расположења Албанаца. Било оних у Македонији или на југу централне Србије, било оних на Косову и Метохији. Али, главна претња по интересе Србије јесте што бисмо изгубили могућност да продајемо гас у Македонији, Црној Гори и на Косову и Метохији, цевоводима регионалног значаја који би се одвајали од Јужног тока.
Уместо да ми другима продајемо гас и остварујемо профит, сада бисмо га од њих куповали!
На крају, нешто и о „диверсификацији”. Несумњиво, она је потребна и корисна. Међутим, диверсификација треба да се тиче свих области, не само енергетике. Нажалост, поље енергетике је остало једино кроз које можемо да направимо какав-такав баланс утицаја и интереса спољних фактора и да отворимо себи маневарски простор за спољнополитичке акције.
Без руског утицаја у сектору енергетике, Србија би била пука западна колонија
Без руског утицаја у сектору енергетике, Србија би била пука западна колонија, зависна и политички и економски и енергетски. Због тога је важност Јужног тока још већа. А због свега наведеног, треба се потпуно усредсредити на његову реализацију.
Отварати питање учешћа у Трансјадранском гасоводу у овом тренутку је чисти авантуризам, који само може да нам штети.
http://srb.fondsk.ru/news/2014/08/14/srbiia-i-transiadranski-gasovod.html
Извор: Факти.рс
