Иако могу да сјаје милијарде година, звезде попут нашег Сунца не живе заувек, Када им дође крај, одлазе са „великим праском“, а поглед на смрт звезде може бити прелеп.
На фотографији, начињеној на основу оптичких података са „Хабла“ и података о X-зрацима из опсерваторије „Чандра“, види се умирућа звезда, планетарна маглина НГЦ 2392, звана још и Ескимо небула.
Планетарне небуле се стварају кад звездама, масе до осам пута веће од нашег Сунца, понестане „горива“ у последњим фазама својих живота. Моћни гравитациони трзацији у умирућој звезди избацују спољне омотаче у свемир, а када сунчево зрачење „погоди“ тај ширећи материјал, он постаје јонизован, због чега сјаји.
Структуре на фотографији, које изгледају као комете око умируће звезде, стварају брз ветар и зрачење из средишта звезде у интеракцији са хладнијим омотачима прашине и гаса који су већ избачени.
Иако не досежу до драматичног нивоа правих остатака супернове, планетарне небуле попут НГЦ 2329 нису ништа мање фасцинантне за посматрање. Оне, међутим, нису битне само због своје јединствене лепоте, већ и због знања које могу да нам пруже о крају нашег Сунца.
