За професионални успех потребно је да човек зна свој посао. Мора да буде дисциплинован, самопрегоран и радан. Међутим, мора имати и срећу – тако данас у позним годинама живота размишља Ненад Хрисафовић, вероватно најуспешнији аеро-инжињер потекао са ових простора. Ненад је током више од 30 година каријере у Француској доживео светску ваздухопловну славу. Поново је у Београду.
За своје заслуге у космичком програму одликован је низом француских и европских медаља. Међу њима су: Ordre National de Mrite, Chevalier (Орден за националне заслуге витешког реда Француске), Сребрна медаља CNES (Француска), Сребрна медаља Академије ваздухопловства и свемира (Француска), Медаља „Рудолф Диесел“ фирме МАН (Немачка), Медаља „Клемент Адлер“ научног друштва СЕПИН (Француска)…
Међутим, како Хрисафовић вели, можда не би стигао до свих ових признања да није упознао и заљубио се у Франсину, ваздухопловног инжењера чији је отац био и шеф производње балистичких ракета у компанији „Норд авиејшн“. Наиме, 1969. године Хрисафовић је напустио конструкторски биро у коме је направио авионе ЦАП-10 и ЦАП-20 и заједно са супругом отишао у Бразил, где су добили посао у тамошњој великој фабрици авиона. Франсинин отац није могао да се помири са чињеницом да му је ћерка тако далеко и трудио се из све снаге да је врати у земљу. Српског зета је ценио, и на молбу овог стручњака француска држава је пристала да „истражи“ Хрисафовића, како би га евентуално примила у строго штићен свемирски програм.
Ненад кроз смех прича да је провера трајала скоро шест месеци. Француски агенти тумарали су по Сарајеву и Београду испитујући му „девето колено“. Када је стигло позитивно мишљење (да није „безбедоносна“ претња), француске службе су о Ненаду знале више него он сам о себи.
Комплетан пројекат ракете „аријана 3“ одобрен потписом Ненада Хрисафовића српском ћирилицом
– Почетком осамдесетих Французи су направили велики скок у космичкој индустрији и почели изградњу вештачког сателита „Симфонија“, који је рађен у сарадњи са Немачком – прича Хрисафовић. – Моја компанија „Норд авиејшн“ је ушла у састав групе „Аероспешл“ која се бавила космичким програмом и тако сам се и ја нашао у свемирској индустрији Француске. Позвали су ме да погледам преднацрт „Симфоније“ и да им кажем своје мишљење. Ја сам био искрен, одговоривши да предложена решења нису најбоља, али могу да се дотерају. Предложио сам своје решење и добио посао.
Наш стручњак у пројекту „Симфонија“ био је одговорни инжењер за механизме сателита у пројектантској групи. Пројекат је успео 1973. године и Хрисафовићев углед је порастао. Одмах после тога пребачен је на пројекат израде ракете „аријана“ јер се испоставило да је Европи потребан и „носач“ који може да избаци сателит.
– Радио сам као одговорни инжењер ваздухопловне технике на пословима прорачуна и испитивања у области аеро-динамике, аеро-термике, техничке структуре, динамике, статике и димензионирања – прича даље Ненад. – Рад на „аријани 1 и 2“ је трајао седам година, до 1980. У пројекту је учествовало осам земаља и осам различитих „школа авио-инжињерства“. Наша наука показала се као сам врх.
КАД НЕ ПОТПИШЕ
Наш саговорник кроз осмех прича да проблема у сарадњи са стотинама колега из европских научних и индустријских центара приликом рада на „аријани 3“ није имао. Изузев у једном случају. Наиме, одбио је да стави параф на решење коју му је дошло из кооперантске компаније, јер је сматрао да технички није у реду. Ипак, мимо његове воље, други стручњак оснажен ауторитетом „више силе“ је потписао решење. Догодио се проблем на испитивању овог механизма, али се више никада није догодило да неко „притиска“ главног пројектанта.
Први менаџер пројекта „Аријана“, Д’Алест, како сведочи Хрисафовић, схватио је да је избацивање у комос комерицајалних сателита посао будућности. Идеја му је била да „аријана“ нове генерације у свемир носи два „терета“, што би је чинило исплативијом за компаније и земље које желе да своје сателите у орбити. Америкаци су тада радили на спејс-шатлу и нису много марили за развој ове технологије, док су Руси имали своје безбедоносне захтеве који нису били прихватљиви Западу. Тако се 1980. кренуло у „аријану 3“, као подухват Европске космичке агенције, а Ненад Хрисафовић је именован за главног конструктора.
– Тачно је да ништа није могло да се угради у „аријану 3“ без мог потписа – сећа се Ненад док му на лицу игра осмех. – На изградњи ракете радили су стручњаци осам европских земаља, у више од 50 фабрика и све битно за ракету има моју оверу. Потписано је српском ћирилицом.
Слика Свете Петке коју сам понео из родитељског дома и потпис српском ћирилицом су две ствари којих се у животу не одвајам.
Хрисафовић даље прича да није баш он био „бог и батина у пројекту ‘аријана 3’“. Објашњава како је пројекат вешто менаџерски вођен и да уколико би инжињери из биле које од земаља учесница у послу и покушали да изведу неко решење мимо нацрта, то се решавало на једноставан начин. Такво решење једноставно фабрици не би било плаћено, те су сви брзо схватили правила игре.
– Сећам се августа 1984. године и првог лансирања „аријане 3“ у Гијани – наставља наш саговорник. – Били су нам потребни идеални услови по дневном светлу како би техничке камере могле да заблеже сваки моменат лансирања. Ракета је носила два права геостационарна сателита, а не макете као што се ради на пробама, и била је велика трема међу колегама. Иако су метеоролози за тај дан објављивали иделано време, облаци их нису „послушали“. Одбројавање је отпочело упркос призору на небу. Али, облаци су почели да се склањају како је одбројавање одмицало. Отприлике на три, небо је постало ведро.
Ракета је одвојила бустере на 4.000 метара, затим упалила други степен на 50 километара и елегантно ушла у орбиту. Избацила је сателите баш као на симулацији.
– Око 240 ланирања било је до данас са огромном поузданошћу – наставља Ненад. – Догодило се да су многе компаније које су пројектовале и планирале вештачке сателите за лансирање америчком ракетом „тхор делта“ стале у ред за лансирну рампу „аријане 3“. Били смо јефтинији и поуздани. Са друге стране амерички спејс-шатл показао се као лош приликом спуштања сателита у орбиту, те је низ година Европа ишла испред Американаца и Руса у овој деоници космичке трке.
У деведесетим годинама прошлог века Ненад Хрисафовић је стекао огроман углед у струци. После „аријане 3“ радио је на отклањању уочених проблема код експолатације на „аријани 4 и 5“. Потом је у Бразилу био председник контролне комисије за развој њиховог носача сателита, ракете ВЛС. Када су Кинези упали у проблем приликом „решавања“ трећег степена у развоју ракете „лонг марцх 2“, он је био тај који је помогао.
Све то препоручило га је за најамбициознији европски свемирски пројекат „Хермес“ (спејс-шатл), за који земље ЕУ нису жалиле паре.
Инжењер Ненад Хрисафовић најчувеније српско име у свету аеро-космонаутике у Београду (2): Развој „аријане 3“, коју је „водио“ наш стручњак, Американцима избила огромне паре из џепа
Авалски торањ
Приликом лансирања у Француској Гијани стручњаци су схватили како локални временски услови могу озбиљно да оштете ракете на рампи. Због тог проблема, Хрисафовић је други пут послат у Гијану да анализира лансирну рампу. Вратио се у Француску, у Нант у аеро-тунел ЦСТБ.
У испитивање у Нанту као стандард је увео „дефиницију и релизацију аеро-пластичне сличне макете“. Пошто су се прорачуни показали тачним, методологија мерења и испитивања у аеро-тунелу у Нанту постала је једна од најреферентнијих када је у питању градња мостова, зграда и других значајних објеката у целом свету.
– Нисам ја ништа много изумео – скроман је наш инжењер. – Само сам се сетио опитовања макете Авалског торња које сам радио са професором Ненадовићем у ваздушном тунелу Машинског факултета у Београду. Додао сам, наравно, шта је потребно, и то је то.
Драган Вујичић (Новости)
Извор: Српске новине ЦГ (http://srpskenovinecg.com/srbija/33-srbija/31960-hrisafovic2)
