Лондон – Човечанство ни не схвата колико је „овисно“ о сателитима који круже око наше планете, а на недавној међународној конференцији о „свемирским ризицима“ научници су покушали да одговоре на то питање, у оквиру приче о „сценаријима судњег дана“.
Како пише Би-Би-Си (ББЦ), догађаји који би могли да доведу до прекида трансмисије са сателита су велика сунчева олуја која би омела сателитску комуникацију, кибернетички напад који би онемогућио ГПС систем, али и удар свемирског отпада на сателите који надзиру Земљу.
Шта год га проузроковало, „дан без сателита“ започео би за обичног човека сасвим уобичајено.
У осам сати ујутро, авиони (још) не би падали с неба, не би (одмах) нестало ни струје нити воде…
Неке би ствари већ престале да раде, али већина би сматрала да је реч о узгредној непријатности.
Многе породице започеле би дан без насмешеног водитеља у јутарњем програму и биле би „принуђене“ да међусобно разговарају док доручкују.
У радио емисијама не би било укључења дописника из иностранства, а на телетексту не би било најновијих спортских резултата „са свих меридијана“.
Ван „топлог дома“, губитак глобалних сателитских комуникација не би био тако безазлен: заправо, многи би били у великој опасности.
Команда у Сједињеним Државама изгубила би контакт са пилотом негде на Блиском истоку, војници, бродови, авиони би остали без команде и постали рањивији у евентуалном нападу.
Светски лидери тражили би алтернативне начине да међусобно комуницирају – а разговор би био неопходан, да би се смањиле глобалне тензије.
У међувремену, над Атлантиком, хиљаде путника гледало би филмове, не слутећи да се пилот „бори као лав“ да успостави контакт са контролом летења.
Без сателитских телефона, теретни бродови на Арктику, рибари у Кинеском мору, хуманитарци у Сахари… били би изоловани од остатка света.
Запослени у Токију, Шангају, Москву, Њујорку… тешко би успоставили везу са колегама у другим земљама: и-мејлови раде, интернет је, чини се, „океј“, али успостављање телефонске везе с иностранством углавном не успева.
Већ око 11 сати, председници и премијери широм света окупили би своје кризне штабове, јер су схватили да се појавила нова претња глобалној стабилности: не ради глобални систем за позиционирање (ГПС)!
За „обичног човека“, ГПС је помоћ да дође од тачке А до тачке Б, а да се успут не изгуби. ГПС је из корена изменио функционисање компанија које се баве испорукама, хитним службама помаже да што брже дођу на место где су потребни, авионима да се безбедно принудно спусте на далеким пистама…
ГПС такође шаље временске сигнале на Земљу, а време одржава нашу инфраструктуру – од временских жигова на комплексним финансијским трансакцијама до протокола који одржавају интернет. Када пакети података на различитим компјутерима изгубе синхронизацију – систем пада!
Без тачног времена, свака мрежа коју контролише компјутер је у проблему. Дакле, скоро све!
Тачно је, прорадили би „бекап“ системи. Али, у року од неколико сати, време би се „измакло“. Довољна је разлика од неколико стотинки у Европи и САД, Индији или Аустралији – да интернет почне да се успорава, успорава, успорава…
Прве рестрикције струје почеле би увече, док би се на мрежама борили да успоставе стабилност система. Пумпе за воду би радиле на мануелном моду. Семафори у великим градовима држали би црвено.
Мобилне мреже већ су потпуно „пукле“ – још током поподнева.
Контрола летења би већ око 16 сати одлучила да принудно спусти први комерцијални лет. Већина летова ионако је отказана, а не знају се ни тачни подаци о временским условима на финалним дестинацијама, па је немогуће проценити безбедност лета.
Авиони користе радаре да утврде евентуалну промену времена и извор турбуленције на путањи, али и радаре стално „апдејтују“ са земље.
Да, постоје метеоролошки балони, осматрачнице на копну и бродовима, али прогнозе се све више заснивају на сателитским подацима.
Земљорадници без прогнозе не знају да ли је право време за сетву, месари не знају колико меса да наруче – јер појма немају да ли ће бити временских услова за роштиљ за викенд…
До 22 сата, планета би у потпуности искусила „дан без сателита“.
Може ли ово заиста да се деси? Само ако све „падне“ истовремено, а то је мало вероватно.
Оно што је извесно, закључује ББЦ, јесте да би без свемирских технологија савремени свет био потпуно другачије место.
