Према доступним подацима за 2011. годину, Кина је остварила извоз у области свемирске индустрије у обиму од 3 милијарде долара на годишњем нивоу, а Русија 1,1 милијарду. Да ли се на основу тога може закључити да Кина преузима водећу улогу у свемирској индустрији и да брзо сустиже Русију?
Према званичној светској статистици, у 2012. су у Земљину орбиту лансирана 24 сателита за даљинско снимање Земље од стране 13 земаља и организација. Кина је са 8 лансираних сателита за даљинску детекцију по четврти пут водећа земља од 2007. У том погледу је знатно надмашила Русију која је лансирала 3 сателита.
Са друге стране, Русија планира да до 2020. обезбеди све врсте даљинског снимања – радарско, оптичко и др. – и да прекине куповину података са страних сателита. Према речима саветника руководиоца Федералне космичке агенције РФ („Роскосмос“) Валерија Заичка, предвиђено је да се за те потребе број сателита за даљинску детекцију нагло увећа – са 4 на 26 апарата. Очекује се да би удео руских сателита на том тржишту услуга могао да се прошири са 25% на 80%.
Наведени подаци представљају ипак само један сегмент свемирске индустрије. Поред тога, ту је још и свемирски програм са људском посадом, где је водећа улога Русије дуги низ година тешко могла да се оспори. Међутим, чињенице данас говоре другачије.
Прва чињеница: Кина је пут од првог лета у свемир са људском посадом до рада космонаута у орбити прешла за једну годину брже од Совјетског Савеза. Прва совјетска посада населила је станицу „Саљут-1“ у 1971, 10 година након Гагариновог лета, а „тајконаути“ (кин. космонаути) су стигли на прву кинеску орбиталну станицу „Тјангонг-1“ у 2012. – 9 година након што је први пут у кинеској историји полетео Јанг Ливеј.
Друга чињеница: Познато је да је као основа за кинески свемирски брод „Шенжоу“ послужио совјетски брод „Сојуз“. Међутим, кинеска летелица је доживела огромне измене и значајна побољшања, тако да је сасвим умесно говорити о донекле самосталном кинеском концепту пилотираног свемирског брода. Планом је предвиђено раздвајање у орбити: један сегмент са „тајконаутима“ треба да се врати на Земљу док други остаје у свемиру да ради као аутоматизована лабораторија. Неке од предности „копије“ у односу на „оригинал“ јесу већи енергетски капацитет и много већи унутрашњи простор кинеског брода.
Трећа чињеница: Дуготрајни орбитални системи (ДОС) су, без сумње, понос руске пилотиране космонаутике. Ипак, добар део Међународне космичке станице изграђен је помоћу америчких спејсшатлова, с тим што руски сегмент станице још увек није у потпуности развијен, а нови руски орбитални системи су за сада само у најави. Наравно, када се говори о ДОС са квантитативног становишта, Кина је за сада далеко од Русије, али квантитет, као и искуство, долази временом. Кина до 2020. планира да у ниској Земљиној орбити склопи тромодуларни ДОС „Тјангонг-3“ масе око 60 тона.
Оно што је посебно важно јесте питање напредних технологија, чија је улога у свемирској индустрији обе земље од кључног значаја. Како је почетком октобра саопштило званично кинеско гласило „Женмин жибао“ („Народни дневни лист“), „Кина је данас на трећем месту у свету по укупном обиму инвестиција у истраживања и технолошки развој, и постепено умањује заостатак за развијеним земљама, све више јачајући своју позицију моћне силе у области науке и савремених технологија“. У 2012. Кина је остварила 14,2% од укупних светских улагања у истраживања и експериментално-конструкторске активности. По томе заостаје само за САД, чији је удео 31,1%, и за ЕУ са уделом од 24,1%, али је знатно испред Русије и њених скромних 1,9%.
Кинеско руководство је уз то чврсто решено да се земља ослободи улоге светског „погона за склапање“ како би се претворила у светски центар високотехнолошког развоја и производње. Неке од суседних држава се већ жале због све учесталијег одласка њихових стручњака у Кину. То посебно истичу јапански званичници.
Какво је стање у Русији по том питању? Према речима прве потпредседнице Руског клуба финансијских директора Тамаре Касјанове, главни проблем руских научника је то што немају све неопходне услове, између осталог и финансијска средства. Са друге стране, дописни члан Руске академије космонаутике Јуриј Караш истиче да су „руски инжењери и конструктори способни да на иновативан начин реше и најамбициозније задатке у ‘далеком’ космосу који би се могли појавити у савременој науци и технологији“.
Време се не може зауставити. Кинеска свемирска индустрија је данас квалитативно готово једнака руској, али у погледу квантитета још доста заостаје. Међутим, решеност да се преузме вођство у свемиру и усклађена савремена научно-техничка политика ускоро ће омогућити Кини да превазиђе и тај јаз.
