На округлом столу у Министарству омладине и спорта изнети многи проблеми нашег спорта па и све учесталија појава да новац од играча односе „трећа лица” и офшор компаније
Буџет читавог српског спорта мањи је од годишњих потреба спортских друштава Црвене звезде и Партизана, могло је да се закључи, поред осталог, на округлом столу „Српски клупски спорт – смернице развоја, модели финансирања и перспективе”, који је организовало Министарство омладине и спорта. Два наша највећа спортска друштва, притиснута милионским дуговима, често позивају упомоћ ово министарство у чијој надлежности нису они који се налазе у „дну спортске пирамиде” (то су и по европском и нашем систему спорта – клубови).
Изнето је низ доказа који објашњавају зашто је наш спорт у тако лошем стању, ма колико неки упорно Србију називали „земљом спорта” и величали успехе који су, како је „Политика” у једној својој недавној анализи показала – испод нивоа већине земаља у окружењу. Опште је мишљење да није проблем у постојећем Закону о спорту, већ у томе што се закон вишеструко крши.
Да се закон примењивао, држава би угасила више о половине клубова, имајући у виду да је само 4.600 клубова од 10.603 у законском року поднело захтев за евидентирање имовине (рок је истекао 12. априла 2012). Један од аутора Закона о спорту, професор Небојша Ђурђевић је рекао да „само добром вољом државе 6.000 клубова није угашено”, док се Небојша Човић, задужен за најодговорније задатке и у фудбалском и у кошаркашком клубу Црвена звезда, гласно питао: „Зашто се закон не примењује и зашто држава није угасила све те клубове?” Када се то има у виду, јасно је и зашто је немогуће започети приватизацију у српском спорту, јер се још не зна шта коме припада. Поврх свега, и у пријавама за евиденцију имовине које су у року пристигле у министарство има доста нетачних података, а зна се да се такве пријаве подносе под пуном материјалном и кривичном одговорношћу.
На јучерашњем округлом столу нашли су се представници многих наших клубова, углавном оних већих, али и представници разних спортских савеза. Сви су се сложили да 0,38 одсто из државног буџета није довољно српском спорту, а Човић је био најконкретнији:
„То је ништа за спорт у Србији, то је мање од 40 милиона. Спортско друштво Црвена звезда, које има 25 клубова, затвара годину са 10 милиона евра, не рачунајући фудбал. Фудбалу је потребно још толико, што је укупно за наше спортско друштво око 20 милиона евра. Колико чујем, исте потребе има и Партизан. Звезда је у стању да сама обезбеди половину од износа који јој треба.”
Дакле, „вечитим ривалима” потребно је годишње за миран живот око 40 милиона евра укупно, а буџет Министарства омладине и спорта је четири милијарде динара (око 35 милиона евра). Министарка омладине и спорта Алиса Марић је, поред осталог, истакла да клупски спорт није у директној надлежности тог министарства:
– Држава има обавезу да створи услове да спорт буде привлачан држави, али и клубови морају да раде транспарентно и тако постану занимљиви инвеститорима.
Било је речи о пореским олакшицама за оне који улажу у спорт, о проблемима женског спорта који добија мрвице, али и о злоупотребљавању функција у мањим срединама у којима се новац распоређује по „чудном принципу”. Професор Ђурђевић је казао да се „средства из општинског буџета деле по критеријумима који нису предвиђени законом”. Помоћник министра за спорт Драган Атанасов је поредећи Србију са десетак развијенијих европских земаља изнео податке који показују да смо по улагању у спорт из државне касе у врху (Србија пет одсто, Немачка четири одсто), али је проблем што смо по финансирању на локалном нивоу на зачељу.
Генерални секретар Фудбалског савеза Србије (ФСС) Зоран Лаковић се осврнуо на проблеме у том спорту, објашњавајући где завршава новац од трансфера:
– ФСС ће покренути иницијативу да се укине власништво трећих лица над играчима, ту мислим на менаџере, агенције и офшор компаније. То је и препорука Европске фудбалске уније, а тако се већ ради у Француској и Енглеској. Крајње је време да се побринемо да новац наших клубова остане у земљи а не да завршава на неким офшор дестинацијама. Рецимо, од милион долара трансфера једног фудбалера, који је отишао из једног нашег клуба из унутрашњости, само 20–30 одсто се слило у фудбалски систем, док је између седамсто и осамсто хиљада долара отишло једној офшор компанији. Тако се избегава порез, и то се код нас ради већ годинама, што је један од кључних проблема српског фудбала.
Као један од парадокса уочено је и то да држава, мимо закона, финансира неке спортске институције које су у дуговима и не испуњавају своје пореске обавезе.
