Нема много историјских личности које својим животом, и нарочито својим тајанственим нестанком, на тако убедљив начин сведоче о сумраку великог Аустроугарског царства, као што је то случај с Лукијаном Богдановићем, последњим архиепископом карловачким, митрополитом и патријархом српским.
Иако је живот овог патријарха слабо познат у ширим круговима нашег друштва и данас су видљиви трагови његовог пастирског деловања. Ипак, најзначајнији тренутак његовог живота можда је управо био његов страшан крај, након кога се, достојно испунивши вишевековни задатак, угасила Карловачка митрополија.
Наиме, у лето 1913. године, уморни патријарх Лукијан одлази на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедељни боравак у Бадгаштајн. На пут је кренуо, како је то забележио архиђакон Иринеј Ћирић, будући бачки епископ, веома расположен, а како су то обичаји налагали, до железничке станице су га испратили придворни монаси.
Треба напоменути да је у ондашњој јавности, иначе, придворним калуђерима веома замерано што дозвољавају да патријарх путује без пратње која би приличила његовом високом достојанству. Под притиском јавности, придворни монаси упозоравали су патријарха више пута на оваква негодовања, чак је и он сам, упркос томе што је управо волео да путује без раскоши и неког великог церемонијала, размишљао да задужи једног приватног секретара који би га пратио на путовањима. Међутим, до тренутка његовог одласка у Карлсбад овај план није остварен, тако да је и овом приликом путовао без пратње.
Препознатљиви иницијали
Изузев патријарховог лошег расположења, примећеног у једном делу пута, околности његовог боравка у романтичном Бадгаштајну биле су уобичајене, кад је, изненада, у седиште Карловачке митрополије стигла вест да је њихов архипастир нетрагом нестао у поподневним часовима, у понедељак, 1. септембра. Наводно, упркос томе што су га познаници одвраћали, патријарх је, по лошем времену, кренуо у шетњу по оближњој планини, из које се те вечери није вратио. Кад се ни у уторак није појавио, месна жандармерија почела је да га тражи.
Патријаршијски секретар др Лаза Секулић још истог јутра кад је примио телеграм бадгаштајнског градоначелника, узнемирујуће вести пренео је најстаријем, пакрачком епископу Мирону, затим председнику угарске владе и патријарховом брату, др Милошу Богдановићу. Заједно с епископима викарним и бачким, владика Мирон је замолио будимског владику Георгија Зубковића да у пратњи дворских монаха, протосинђела Викентија Вујића и архиђакона Иринеја Ћирића, отпутује у Бадгаштајн, с циљем да на тамошње власти изврши притисак који би их додатно подстакао на потрагу за несталим патријархом. Епископат је, такође, одлучио да потрагу подржи молитвом „…да Господ, серцевједец, открије Цркви, да ли је Његова Светост жив или мртав.”
Већ прве суботе након патријарховог нестанка, у реци Ахе нађени су први трагови који су суморно упућивали на место где се, највероватније, налази његово беживотно тело. Најпре је нађено парче доњег рубља, а потом и део кошуље, с језичком на коме су, латиничним словима, били исписани иницијали Лукијана Богдановића. Они су савршено одговарали свим другим, извезеним на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби.
Исто тако и материјал, као и име произвођача на нађеном комаду, били су истоветни осталим патријарховим кошуљама. Недуго потом, нађени су и други делови одеће, нажалост веома оштећени, тако да су се много теже могли повезати а несталим страдалником. Како су сви докази упућивали на корито реке Ахе, оно је свакодневно, од јутра до мрака, претраживано. Чак је одређена и награда од 1000 круна ономе ко први нађе патријархово тело.
Кад су изморени жандарми обуставили потрагу, др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио је, уз помоћ још двојице људи, да стопу по стопу гази муљ потока, како би нашао остатке свог пријатеља и рођака.
Коначно, кад је крајем октобра река опала, Васиљевић је у близини железничке станице Кламштајна, тридесетак километара од претпостављеног места несреће, нашао патријархов леш. Архиђакон Иринеј Ћирић записао је да се „тело зауставило и савило око дрвеног стуба једног моста, а било је тако покривено окамењеним песком да је изгледало као камен, те људи у први мах нису хтели ни да га дижу и учинили су то тек на наваљивање жандармеријског стражара”.
Након што је стигла комисија, посебно састављена како би извршила обдукцију, ковчег с патријарховим остацима пренесен је до зида тамошње капеле где је, у присуству свештених лица, отворен. Комисија је утврдила идентитет тела још пре него што је у Дорф Гаштајн допутовала делегација Карловачке митрополије.
Идентитет је утврђен на основу поправљених зуба у очуваној вилици, као и једног зуба на коме је нађена златна круна, за које је утврђено да су радови патријарховог зубара др Вајна из Будимпеште. Други доказ да је реч управо о телу Лукијана Богдановића пружио је његов обућар Душан Бркић из Сремских Карловаца који је телеграмом послао мере патријархове ноге. Иначе, на ципели нађеној на његовој нози јасно се могла прочитати Бркићева фирма. Исто тако и патријархов кројач је комисији послао његове мере, које су у потпуности одговарале телу нађеном у реци Ахе.
Поред ових доказа, архиђакон Иринеј посведочио је да сви они који су патријарха добро познавали, могу „с највећом поузданошћу потврдити идентитет”. На основу свега, судска комисија закључила је да је „идентитет потпуно утврђен”.
Жртва завере?
Патријарх Лукијан је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, у гробници коју је за себе и своје наследнике, испод олтара Горње цркве, саградио Георгије Бранковић. Пре него што су однесени у Саборну цркву, посмртни остаци изложени су у свечаној дворани Патријаршијског двора, у којој је покојник донедавно примао изразе поштовања. Тога дана, уз мноштво свештенства, заупокојену литургију у карловачкој Саборној цркви служио је вршачки владика Гаврило, док су опело одржали епископи горњокарловачки Михаило, бачки Митрофан и будимски Георгије.
Сахрани су присуствовали изасланици београдског митрополита Димитрија, архимандрит Платон Јовановић, протојереј Михаило Поповић и протођакон Љубисав Поповић, док је митрополита дабробосанског Евгенија заступао протојереј Димитрије Јанковић. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану послао царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ремена-Баренфелда, заповедника загребачког (13) војног кора, а српски краљ генерала Божу Јанковића. Опелу су присуствовали и римокатолички великодостојници, ђаковачки бискуп Иван Крапац и приор врањски Свиндерман, представници грађанских и војничких власти, као и многи чланови заступничког и великашког дома угарског сабора.
Забележено је да се приликом овог тужног испраћаја могао наслутити и крај Аустроугарске монархије. Карловчани су одушевљено поздравили изасланика српске владе, читав вагон му искитили цвећем и на станицу га испратили уз певање националних песама, док барона Ремена готово да „нико није ни гледао”.
Упркос овом националном, политичком одушевљењу, атмосферу око Горње цркве притискала је тешка туга, а ожалошћени мештани као да су знали да су с Лукијаном Богдановићем сахранили и Карловачку патријаршију која је њихово скромно насеље преобразила у духовну и културну престоницу пречанских Срба.
О трагедији која је задесила Православну цркву писала је штампа широм простране Монархије. Тако су почеле да колају најмаштовитије гласине које су, на различите начине, објашњавале патријархову смрт. По једној од њих, патријарх је био жртва атентата, извршеног по жељи угарске владе, док је по другој помраченог ума готово несвесно упао у поток.
Много се шапутало и о тајанственој душевној болести која је мучила несрећног Лукијана. Још пре него што је нађено његово беживотно тело, у мађарској штампи појавио се напис под насловом „Патријарх Богдановић убијен (??)”, у коме је, уз ограду да „поузданих вести још нема”, писано како је „патријарх Лукијан Богдановић пао као жртва јужнословенске завере” и да су га „завереници напали и убили”. И Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Иштвана Тисе, упорно је тврдио како су патријарха у ствари убили српски завереници, чију су страсну мржњу према овом мученику потпаљивали новосадски листови „Застава” и „Браник”.
Шапутање мађарског грофа
По једној другој причи, патријарх Лукијан је ноћ између 19. и 20. августа провео у природи, а кад је пошао назад у Бадгаштајн, суновратио са с једне стене у набујали планински поток. На месту трагедије нађен је његов шешир и изгубљена визиткарта извесног Винка Карловца, што је, по неким мишљењима, несумњиво упућивало на убиство. С друге стране, штампа у Бечу писала је да се патријарх удавио кад је покушао да преко трулог брвна пређе Ахе. Шаролико и противречно, обиље вести које су нудиле тадашње новине било је довољно да и најтрезвенијем и најобјективнијем истраживачу дословце заврти главу.
Док је трајала потрага за несталим патријархом, у штампи су се неретко појављивали текстови који су упућивали, или чак отворено тврдили да је Лукијан Богдановић био душевно болестан. У својим записима тадашњи патријаршијски архиђакон Иринеј Ћирић оповргава такве тврдње:
„Поуздано се може тврдити да је Патријарх тамо патио од несанице. Зато је Патријарх употребљавао веронал-пилуле, за које је имао лекарски рецепт скоро до онога часа када је нестао. Зна се и то да је тражио те лекове и без рецепта, али није добио. Неки мисле да је баш зато и ишао у шетњу и последњу ноћ провео у шуми, јер више није имао пилула, те се надао да ће после шетње по свежем ваздуху – заспати. Човек који пати од несанице не може бити богзна како расположен. Стога је разумљиво да је и Патријарх био ћутљив, избегавао друштво и тражио самоћу. Али то још није био знак ненормалности.
Патријарх је, на пример, и те зиме избегавао познанства и друштво, као што очевидци сведоче. Штавише, има много ситних знакова који говоре о потпуно нормалном стању Патријарха. Лепа и светла соба Патријархова у Вајсмајеровом хотелу била је у реду: код огледала тоалетни прибор потпуно у реду као код куће, бело рубље сложено и спаковано, кофер с новцима закључан, итд. У књизи са жељезничким плановима нађене су на комадићу хартије белешке о возовима за полазак кући, а нађено је и једно неадресовано и непослано писмо, у којем Његова Светост шаље једној православној Српкињи, поводом њезиног брака, патријаршијски благослов и честитку. Писмо је врло лепо, коректно и логично написано и пуно српског духа.”
Коначно, ново светло на тајну патријархове смрти бачено је двадесетих година двадесетог века. Наиме, у јулу 1913. године, управо кад је патријарх Лукијан кретао на одмор, у Карлсбаду је неколико дана боравио архимандрит Георгије Видицки, настојатељ манастира Ковиља.
Током његовог боравка у овој бајковитој бањи, архимандрита је на „поверљив разговор” позвао један неименовани мађарски гроф, који је био и „министар на расположењу”. Претпостављајући да је након неуспелог именовања за будимског владику, Видицки постао непријатељски расположен према патријарху, у току разговора, гроф му је поверио планове групе угарских политичара који су желели да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, морално или чак физички, да даље обавља своје архипастирске дужности.
Георгије Видицки је с највећим презрењем одбио и саму помисао да буде саучесник у таквој подлости, а крајње необичан разговор који је водио с мађарским грофом, касније је објавио у „Патријаршијском гласнику” из 1922. године.
Из овог потоњег сведочења извесно је да је одређени круг људи из врха монархије на умору желео да нестанком патријарха Лукијана Богдановића унесе смутњу и додатни немир међу Србе чије је остварење сна о животу у једној држави било све опипљивије.
КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА
Реч је о црквеној области која је до 1920. године обухватала све православне Србе у Војводини, Славонији и Хрватској, односно припаднике овог народа који су се од краја 17. века налазили у Хабзбуршкој монархији. Срби су и раније, пре настанка митрополије, чинили велики део становништва ових простора, а њихов се број веома повећао након хабзбуршких ратова с Турцима, који су изазвали низ сеоба крајем 17. и почетком 18. века.
По броју досељеника и по значају привилегија, добијених од аустријског цара Леополда I, нарочито се истиче сеоба под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1689. и 1690. године. Патријарх Арсеније није намеравао да се с народом и читавом црквеном организацијом трајно насели у Хабзбуршкој монархији, тако да је прва привилегија и написана у том духу. Она није важила само за Србе под хабзбуршком влашћу, већ за читав етнички корпус, а повластице добијене овом привилегијом углавном су се тицале заштите права и слобода православне цркве и од саме царске власти и државне римокатоличке цркве, мада су оне касније послужиле као основ за добијање толико жељене црквене и политичке самосталности.
Царске привилегије углавном су се тицале слободе православног богослужења и неометане употребе јулијанског календара, док су се црквеној јерархији гарантовала сва права која је уживала и у Отоманској царевини. По тим одредбама, архиепископ има врховну власт у православној цркви, управља црквом и народом, поставља митрополите, епископе, игумане и свештенике, подиже цркве и манастире. Архиепископ је могао постати само Србин кога је изабрао црквено-народни сабор.
По угледу на повластице које је црквена јерархија добијала од османских султана, цар Леополд I је, 20. августа 1691. године, додао да архиепископ има политички утицај и на световни живот свог народа, иако се Србима у градовима и селима дозвољава да створе своје установе под управом народних власти, магистрата.
После Велике сеобе, поглавари Српске православне цркве живели су у манастирима. Тако је још од 1708. године митрополит Исаија Ђаковић столовао у манастиру Гргетегу, али већ од следеће, 1709. године, архиепископи бораве у Карловцима. Избор Карловаца за седиште српског архиепископа, 1713. године, које ће бити верско, културно и политичко средиште, донекле је логичан будући да је Срем у то време био средишња област, с већинским православним становништвом. Такво решење подржао је и цар, највероватније зато што се ново митрополитово седиште налазило у сенци моћних зидина Петроварадинске тврђаве, па се претпостављало да ће царски официри због непосредне близине лакше надзирати црквену јерархију. Карловачки митрополити су носили и титулу српских архиепископа, што је потврдила и признала Хабзбуршка монархија, царским привилегијама из 1690. и 1691. године.
За даљи развој Сремских Карловаца, као и за добробит и напредак читаве Карловачке митрополије, пресудну улогу игра читав низ способних и заслужних архијереја, какви су били Павле Ненадовић и Стефан Стратимировић. У том смислу, нарочито се мора истаћи улога карловачких митрополита у просвећивању њихових верника. Тако је народни сабор, 1726. године, донео одлуку да је сваки епископ дужан да у својој епархији отвара школе, док се већ следеће године митрополит Мојсије Петровић у царском двору изборио за одобрење да његови сународници могу слободно отварати више и ниже просветне установе.
Митрополит Павле Ненадовић оснива Латинску школу, док је за настанак Карловачке гимназије, 1791. године, поред племенитог добротвора Димитрија Анастасијевића Сабова, најзаслужнији митрополит Стефан Стратимировић.
Као што је већ речено, Карловачком митрополијом управљали су поглавари Православне цркве, под титулом митрополита карловачких и архиепископа српских. Изузеци су били пећки патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Обојица су водили велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију, а Карловачком митрополијом управљали су у звању патријарха, које су носили и у Старој Србији и које им је Хабзбуршка монархија признала првим добијеним привилегијама.
Ипак, Карловци постају патријаршија, у правом смислу те речи, тек након што је митрополит Јосиф Рајачић, на Мајској скупштини 1848. године, проглашен за патријарха, што је потврђено манифестом цара Фрање Јосифа, 15. децембра 1848. године. Од тада па све до смрти патријарха Лукијана, 1913. године, Сремски Карловци су били седиште патријаршије. Са животом Лукијана Богдановића, угашена је Карловачка митрополија. Завршивши вишевековну дужност, Карловачка митрополија је, 1920. године, са свим својим епархијама, ушла у састав васпостављене Српске патријаршије.
