На данашњи дан 1881. године Рођен је српски епископ Николај Велимировић (Никола), теолог, књижевник и беседник, владика охридски и жички, једна од најумнијих глава Српске цркве уопште. По завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви (други докторат). По повратку у Србију радио је као професор. Замонашио се 1909. у манастиру Раковица, након необичног оздрављења. Завршио је Духовну академију у Петрограду.
Први светски рат провео је у Британији и САД као изасланик српске владе, с циљем да се тамошњој јавности представи српска ствар. Између два светска рата предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, самоникли покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности од оног који омогућава класичан парохијски живот.
Била је то врло нетипична појава за српске прилике. Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији (данас Македонија). Током Другог светског рата налазио се у конфинацији (Љубостиња, Војловица), због подршке државном удару од 27.3.1941. Извесно време провео је и у логору Дахау с патријархом Гаврилом (Дожић). Била су то једина два висока црквена званичника у Европи која су се налазила у концентрационом логору. Није се никада више вратио у Србију.
Приликом доласка на тло САД након рата, дочекало га је више десетина епископа разних хришћанских цркава – што је показатељ његовог невероватног угледа. Умро је 1956. у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији (САД), а сахрањен је на српском гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу. Мошти су му пренете у Србију 1991. Српска Црква га је прогласила за светитеља.
Као аутор био је необично плодан, али често неуједначен и чак контрадикторан. Дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти”, “Душа Србије”, “Србија у светлости и мраку”, “Духовни препород Европе”, “Агонија цркве”, “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије”, “Охридски пролог”, “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Касијана”, “Жетве Господње”, “Диван”, “Једини Човекољубац” и др.
Извор: Танјуг
Свети владика Николај Велимировић – СВЕТА ЋИРИЛИЦА
Свето је оно, што су свети људи створили. Ћирилицу су створили света браћа Кирил и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Некада су се сви словенски народи служили само ћирилицом. Али је римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојили од православних. Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека србска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве. Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени, будите паметни.
МОЈЕ ПИСМО
О мили моји Ћирилови знаци,
Са вама прве познао сам бајке,
С вама је увек к’о сунчеви зраци,
Лик Оца мога и побожне Мајке.
У неком тамном и далеком веку,
У време хајки, сеоба и лова,
Преци су наши прегазили реку,
И твоја златна прихватили слова.
И увек тако до судњега дана,
Ти бићеш наше и остаћеш с нама,
Лепото вечна, издали те нисмо,
О мило, Свето Ћирилово писмо!
Спасавајмо ћирилицу, „свето писмо Ћирилово“, од наших латиномана, који у пустом незнању не схватају да служе оној пропаганди, која је огњем и мачем наметнула неким Словенима латиницу, само да би их одвојила што јаче од православних Словена, који сви пишу ћирилицом.
Свети владика Николај – Духовне поуке
