Заменик генералног директора Сверуског државног телевизијско-радијског канала Дмитриј Кисељов разговарао је на Ускрс са патријархом Кирилом. Интервју је емитован на телевизијама Русија – 1 и Русија – 24.
Ваша Светости, хришћанство у Европи више није толико јединствено, као у време кнеза Владимира, а доказ за то је и чињеница да су католици ове године Ускрс обележавали 29. марта, а православни 5. маја. Није ли то симбол велике поделе и дубоких разлика унутар православног хришћанства и савремене Европе? И успутно питање: да ли сте се помолили за новог папу Франциска? Он каже да се већ помолио за Вас…
– Најмање нас дели прослава Ускрса у различито време. Неједнако слављење Ускрса било је у историји цркве од самог почетка. Рим је славио у своје време, Александрија и Антиохија у своје (Константинопоља тада још није било). Било је покушаја да се дође до неког заједничког датума, да се утврди неки заједнички принцип. Међутим, током прва три века хришћанства ти покушаји су били неуспешни. Упркос томе, Црква је била јединствена и никоме није падало на памет да руши односе због различитог времена прославе Васкрса.
То није сметало?
– Није. Затим је I Васељенски Сабор нашао формулу прославе Ускрса и заједно смо га прослављали до познатих догађаја када је Папа Грегор увео нови календар, што је поново довело до поделе у датумима.
Још једном желим да кажем да то није најважније и не мислим да у нашем разговору треба да се заустављамо на разликама између Католичке и Православне Цркве, тим пре што интернет даје велики приступ различитим изворима и свако кога ова тема интересује може о томе довољно да сазна. Желео бих да кажем нешто друго: да данас и пред католицима и пред православнима стоје исти задаци или како се то данас каже исти изазови. Исти проблеми које треба решавати ослањајући се на хришћанску традицију.
Видимо шта се дешава у тзв. потрошачком друштву, шта се дешава са човеком коме је демонтиран сваки морални табу. Узгред, сама идеја рушења табуа доживљава се као позитивна – потпуно ослободити човека! Али, ми знамо да човек није безгрешно биће, и када га потпуно ослободите – ослобађате и његову тамну страну или како су говорили Грци, дионизијско у људској природи. Тако ослобађамо инстинкте, а онда ту исту „ослобођену личност“ покушавамо, путем закона, довести у некакав ред.
Ево, читаво време лијемо крокодилске сузе због корупције и криминала. Само, не треба од тога почињати! Никаква правосудна средства не могу победити грех, а корупција и криминал су последице људског греха. Зато видимо шта се данас дешава: разобручено потрошачко друштво није у стању да обузда људски порок и да га напусти. Радите шта вам је воља! А још се пороци легализују и законски одобравају.
Све то на крају доводи до уништења човекове личности, до невероватне кризе која се перманентно распламсава у области економије, финансија, екологије и политике…
Свет се налази у расулу, а извори расула се не налазе само у овим или оним догађајима о којима свакодневно слушамо у информативним програмима телевизија, већ у самом човеку, у човековој личности. Управо је то главни изазов за носиоце хришћанске традиције, за Западну и Источну Цркву, за Православну и Католичку цркву.
Нећу набрајати све проблеме, али то су: легализација истополних бракова и еутаназија, а ускоро и вероватна легализација педофилије, о чему је наша Црква говорила још пре много година. И, томе нема краја!
Нема краја греху у човековој души. Зато управо на те изазове треба одговарати, а ми смо били веома пријатно изненађени и збуњени великим протестима Парижана против легализације истополних бракова, против уништавања речи „отац“ и „мајка“, против тога да такозване „породице“ усвајају децу-сирочад.
Тај протест је имао у основи дубоко испољавање религијских осећања, а за све нас био је неочекиван. Акције те врсте помоћи ће нам да препознамо истомишљенике, а наши данашњи односи са Католичком црквом граде се у првом реду на овом принципу. Ми имамо исто мишљење у приступу основним проблемима које данас брину човека и друштво.
Питали сте ме о молитви. Молитва нема границе. Тим пре што мислим да се треба молити за оне којима је Бог поверио огромну одговорност за духовни живот великог броја људи. Зато моје жеље, које сам изнео у писму изабраном папи Франциску, нису биле само израз пажње. То су биле, како ми кажемо, молитвене жеље.
Ипак, шта за Вас значи „смена страже“ у Ватикану? Нема сумње да личност сваког папе усмерава читаво папство у целини. Да ли је за Вас то пре могућност или претња? Како планирате да изграђујете личне односе са папом Франциском? Да ли ће некада бити могућ ваш сусрет? Разумем да ризикујем да добијем одговор да се за то морају стећи услови, да се такав сусрет мора припремити, али ипак – реците нам нешто конкретније?
– Желео бих да поменем претходни понтификат. За време папе Бенедикта XVI веома су се побољшали односи између наших Цркава – управо зато јер се одустало од различитих екстравaгантних пројеката између осталог и таквог као што је посета папе Москви.
Без Вашег позива?
– Да, без позива, како је било, на жалост, у случају других земаља блиских нашем срцу. Од посете се одустало, али се зато значајно повећао ниво дијалога и узајамног поверења о тим истим питањима о којима данашњи хришћани, који живе у Аргентини и у Бразилу, у Немачкој и у Француској, у Русији и у Грчкој, морају имати јединствено мишљење. Време наших несугласица и лутања у оцени важних друштвених проблема мора бити завршено. Процес, који је започет за време папе Бенедикта XVI, надамо се да ће и данашњи папа наставити. Да ће наставити ту добру тенденцију и да ће је развијати и усавршавати – уз његову отвореност према социјалним проблемима, уз његову осетљивост на социјалну неправду, уз његову, како сам разумео, спремност да да свој лични допринос решењу тих проблема, о којима само што смо говорили
У крајњој линији, ми смо отворени за дијалог и развој такве сарадње. Немамо никакве доказе да садашњи папа није на то спреман.
