ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (осми део)
“Благи Исусе Христе, у Твојој Цркви има људи који нису Твоји апостоли и не моле се Теби… заборавили су на Јерусалим и прихватили су Женеву, где су саздали нове скрижале завета. Но и ти, Женево, која си се преузнела до небеса, до ада ћеш се стровалити! ”(уп. Лука 10,15) -Јерусалимски патријарх Тимотеј (+1955.) у слову на празник Педесетнице
Двадесети век је постао век наглашене дипломатије. Док су се раније властодршци и политички системи ређе сусретали, нови технички и технолошки проналасци су омогућили да се представници разних држава и политика чешће састају. Тако је дошло и до толиког приближавања да су се стварале коалиције на глобалном плану, с једног краја планете до другог као што је Тројни пакт (Немачка, Италија, Јапан), Антанта (Велика Британија, Француска, САД…), као и организације које је требало да обједине све државе на свету – Друштво народа у Женеви и Уједињене Нације у Њујорку. Да би дипломатија функционисала морала су се још у давнини стварати нека правила лепог дипломатског понашања. Политичари су били дужни да уважавају једни друге и државе да уважавају једне друге. Јасно је да држава-чланица једне организације признаје друге чланице организације и глас сваке од њих се поштује. На пример, Косово не може да постане чланица Уједињених Нација док се са тим не сагласи Србија која је већ члан, и која, бар засад, не признаје званично ову терористичку квазидржаву.
Светска мисионарска конференција- Единбург, 1910.година
Осим глобалних организација разних држава, у свету постоје и глобалне организације разних других области друштвеног живота: светске медицинске организације, спортске, организације за заштиту животиња… па је неком пало на памет да створи глобалну организацију за разне хришћанске и псеудохришћанске религије. Идеолошку основу за стварање ове организације дали су англиканци који за свог поглавара цркве имају краља или краљицу. Велика Британија је приликом својих империјалистичких освајања користила и своју религију да би једно друштво пацификовала и створила га про-британским. Разни црначки и азијски народи били су покрштени на енглески начин, тј. постали су англиканцима. Ипак, англиканство у самој Британији није једина протестантска вероисповест, а тако ни у државама у којима су Британци владали. На територијама које су окупирали било је, осим, разних незнабожаца и православних хришћана и римокатолика. Било је незгодно, скупо и малтене немогуће да се сви ти протестанти, римокатолици и православци преведу у англиканизам. Било је потребе да се створи једно “надцрквено” тело које ће уклопити све ове “хришћанске” покрете и тиме их ставити у службу Британије. Тако су 1897. англиканци у Ламбету измислили Теорију грана, инсистирали на догматском минимализму, верској толерантности и дијалогу. Године 1910. у Единбургу се организује “Светска мисионарска конференција” и то је зачетак “Уједињених нација” у области религије. После другог светског рата, у условима хладног рата између источног комунистичког блока и западног НАТО-пакта, створена је у Женеви организација “Светског савета цркава” са циљем да обједини све вероисповести које се баве Христом и хришћанством.
Православље није држава да би са суседним религијама остваривало дипломатске односе. Дипломатија се заснива често на попуштању, договорима, преговорима, потписивању заједничких декларација разних држава. Како Црква, стуб и тврђава Истине, може да попушта, да се договара, преговара, потписује заједничке декларације са носиоцима лажи и заблуде. Јеретичке организације су носиоци лажи и заблуде по свим Светим Оцима Православне Цркве и Црква је кроз своју историју анатемисала, тј. проклињала јереси, а никада није правила компромисе са њима. Отуда дипломатија по питањима вере не постоји и не може да постоји. Ако Црква мало попусти, па из разлога неке можда материјалне користи, пристане да се одрекне неког свог истинитог догмата, то онда више није Црква и није Истина, јер, да поновимо, по Светом Писму и по Светом Предању Црква је стуб и тврђава (потпуне) Истине, непорочна је, безгрешна, беспрекорна. Који је то онда “ајнштајн” измислио дипломатију у Цркви и “теорију релативитета”?
Циљ Цркве је спасење душе верника. То се постиже кроз Свете Тајне и свете врлине. Црква прописује пост, молитву, причешће, покајање, исповест… при чему се води рачуна о правилном примењивању ових средстава за спасење душе хришћанина. Предимензионирање једног или унижење другог средства може довести до штетних последица као што се то дешава и са лековима у медицини. Све ово чини Цркву сличном медицинској науци. У медицини се не сме дешавати да се неке методе лечења или постулати одређују скупштинским прегласавањем или дипломатским компромисима између лекара и надрилекара.
“Купљени сте скупо, не будите робови људима…” (1.Кор. 7,23)
Џозеф Харли
СПЦ је доста рано почела плес са Светски саветом цркава. Иако, је патријарх Гаврило 1948. показао нерасположење према овој организацији својим иступом у Москви, југословенска државна политика је ишла на руку женевским екуменистима. Југославија и Тито су на конференцији у Букурешту осуђени од Инфобироа (заједница комунистичких партија Европе) и то баш на Видовдан 28.06.1948. Од тада се Југославија отвара западу и његовим кредитима. Западу је била потребна једна комунистичка земља која ће пркосити Совјетском Савезу и његовим сателитима, која ће комунисте света одвајати од големог СССР-а. Тада, југословенским савезништвом са западом, отвара се и могућност да однос према верским организацијама у Југославији буде усклађен са стандардима на западу. Али, за римокатолике је имао ко да се заузме, јер је депутат Ватикана у Београду, већ од фебруара 1946. био амерички (дакле савезнички) грађанин и један од најмоћнијих светских бискупа у то време, Џозеф Харли. А, ко је био заинтересован да се заступи за права прогоњене Православне Цркве у Југославији? Очигледно нико на земљи.
Усташка јединица са папом Пијем XII- Ватикан, 1943.година
Можда је неко наиван и помислио да ће Ватикан после Јасеновца и подршке Хитлеру бити “стидљивији” у својем прозелитизму према православнима, али Ватикан није боловао од скрупула, те се нарочито после Другог ватиканског концила 1965. обрушио на православне новом стратегијом – ватиканским хуманизмом и екуменизмом. Тежак положај православних могао је још бити од користи “римљанима”. Нису се узалуд толико радовали када је пропала царска Русија. Римски григоријански универзитет је стипендирао кадрове из православних цркава. За Српску цркву се још од раније, а нарочито после изненадног упокојења патријарха Гаврила, заинтересовао Светски савет цркава.
Патријарх Викентије већ 1951. изјављује: “У послератној обнови, западне цркве нас помажу и морално и материјално, и то више него што смо заслужили и што заслужујемо… Ми ћемо се трудити да то узвратимо на какав други начин…” У књизи “Српско православље” С. Рељића и М. Петровића се даље говори: “Непосредно после рата Српској цркви је, преко Светског савета, стизала доста висока материјална помоћ. Без ње се не би могло ни замислити оснивање нових богословија, штампање уџбеника и богослужбених књига, издавање религиозне библиотеке.” Даље, они наводе да је 25.000 долара уплаћено за богословију у Карловцима, а 50.000 за богословију у Крки као додатак редовној помоћи.
Иринеј Гавриловић и Јован Зизјулас
“Светски савет” је радио “мудро”, па је, наравно, дошао до срдаца прогоњене цркве преко новчаника. Може се рећи да је Српска црква била постављена између чекића и наковња или између “злог” и “доброг” полицајца. Док је један, звани комунизам, немилосрдно тукао и пљачкао Цркву у СФРЈ, други, звани екуменизам, јој је материјално помагао, али под условом да ћути о модрицама и да своју веру усклади са Теоријом Грана, тј. са екуменистичком јересју. Ко је боравио у БиХ или на Косову после окупације НАТО снага деведесетих, зна да су се после окупације у српским заједницама инсталирале безбројне “хуманитарне” и “невладине” организације које су покретале разне хуманитарне и развојне пројекте и преко њих врбовале талентоване младе Србе за рад у њихову корист. Тако би некадашњи преводилац у невладиној организацији после неколико година постао министар за повратак у влади Хашима Тачија. Исту тактику је имао и ССЦ. Он је кроз разне стипендије радио на талентованим кадровима који ће касније заузети кључна места у јерархији СПЦ. Данашњи патријарх СПЦ Иринеј Гавриловић је један од стипендиста Светског савета цркава, што можете да прочитате у листу Православље бр. 177-178. за 1974. Сад се, као, православни чуде зашто се овај јерарх изјашњава као екумениста и зашто проповеда Теорију Грана. Каже народ: “Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.” Такође, грчки митрополит Јован Зизјулас, најпознатији савремени демагог са владичанском митром, идеолог новаторске теологије, искривитељ Православља, је прошао дрил на Институту Светског савета цркава у Бозеу, Швајцерска.
Висерт Хуфт, један од генералних секретара ССЦ- април 1964.године у Скопљу -након земљотреса ССЦ донира 125 кућа становницима Скопља
Елем, СПЦ је као црква, нит западног нит источног блока, већ као црква несврстане државе ушла самостално у ССЦ, тек што је њеним епископима била добро пребијена кичма и пошто је сваки од њих имао на десетину свештеника који су давали извештаје УДБИ о раду свог епископа. ССЦ се поставио као Уједињене Нације за религије. Он је већ раније примио у чланство цркве и источног и западног блока. Своје седиште је имао и има у неутралној Женеви. Онда, одлуком Синода, а не Сабора, 1965. упада у ову скупштину, у којој се одлуке често доносе на политички начин – надгласавањем, и СПЦ. Њен приступ је био без звучних потеза на домаћој сцени, на “мала врата”: “…У посету је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани.“ Али, иако се СПЦ овако, само “ушуњала” у ССЦ, дочек је био величанствен. Црква из комунистичке Југославије је, само после три године радног стажа у ССЦ добила почасно место, тј. патријарх Герман је постао први од шест председника ове јеретичке организације. На том положају је остао до 1975.
Поставља се питање, шта је председавањем добила Црква у Брозовој Југославији. Вероватно још кредита и стипендија за одабране, али сигурно ништа у бољем положају и јачању и узрастању у Вери православној. Патријарх Герман није са ове утицајне функције проповедао Православље и нема познатог примера да је неког и превео из јереси у Цркву. Насупрот томе, уклопио се у свеопшту атмосферу трулих компромиса, учествовању у заједничким молитвама са јеретичким садржајем, уклопио се у потпуну уравниловку Цркве и секти. Символ православне вере исмејан је, јер упркос чињеници да православни верују “… у једну свету саборну и апостолску Цркву”, патријарх Герман је постао председник организације која признаје око 350 равноправних “цркава”. Наравно, убрзо су се створили и уговори “о ненападању”, тј. о непридобијању туђих верника, истицање своје цркве као једино-спасавајуће се сматра ружним недипломатским понашањем.
Кад смо већ код тога, подсетимо се шта је православни став у односу на јереси: За светог Саву Освећеног се каже да “…многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ” (Охридски Пролог).
Екуменисти међу православнима су мало пореметили овај редослед па са блиским људима не знам како решавају проблеме, али са јеретицима се воде благошћу и попустљивошћу (у области вере) како светитељи нису никад радили. Светитељи су по питању јереси били непоколебљиви.
Патријарх Герман је у време, док му је у отаџбини вера сведена на “бапске обичаје”, док му је народ некрштен и невенчан кришом палио понеку свећицу на сеоском сабору где тај народ неће видети неки познати члан партије из предузећа, био вођа једног пацифистичког и екуменистичког покрета што је Југославији још више побољшавало имиџ као водеће земље несврстаних. Није забележено да је на скупштинама говорио о прогону Цркве у СФРЈ, тако да је његово председавање послужило као алиби комунистима за наставак прогона. Титова Југославија је била привилегована као држава која је била подржавана од запада да поведе “Покрет Несврстаних”. На тај начин је запад сиромашне и арапске државе држао на добром одстојању од источног блока. Оно што је весели Тито био за несврстане, то је тужни Герман био за екуменисте. Тако је било и у самој Југославији. Екуменизам се савршено уклапао у југословенску идеологију “братства и јединства”. Питање је да ли овај појам “братства-јединства” можда није и рођен у екуменизму, тј. римокатоличком прозелитизму, јер је од 1896. до 1903. године у Загребу излазио унијатски часопис са сличним називом: “Балкан – јединству и братској слози” који покренуо бискуп Јосип Штадлер “папски комесар за унију на Балкану”, а братство и јединство за све словенске народе, али под римским папом, је проповедао и познати бискуп Штросмајер.
На крају, завршимо овај текст са још једном мишљу о дипломатији: Дипломатија у политици може бити једна заиста племенита дисциплина којом се утврђују пријатни односи између разних народа са различитим културама и особинама. Али, дипломатија у области веровања је једно извргавање Цркве посветовњачењу, унижење њеног значаја. Но, о томе други пут…
Подаци у 7. и 8. делу узети из књиге Архимандрита Серафима (Алексијева) и Сергија (Јазаџијева), “Православие и икуменизам” и књиге “Јудин пољубац”
Преузето са блога “Православље живот вечни“
