(израз настао сажимањем синтагме Свети Сава и грађен по узору на именицу православље)
– православље у коме се препознаје менталитет, народна и историјска компонента Срба у широком спектру васељенског православља.
У светосављу српски народ чува своја два идентитета: народни и црквени. Светосавље је филозофија духовног живота, у српским условима: историјским, психолошким, културним.
Историјат појма
Након српског средњег века дух светосавља је оживео у пределима преко Саве и Дунава, где су Срби, у Аустрији и Угарској и по угледу на њихово становништво, на дан Светога Саве имали после бденија и литургије у цркви, светосавске свечаности за народ. То је био српски духовни одговор моделу европског светковања, али је садржај био веран традицији, а име је добио из синтагми: светосавска служба, светосавска забава, светосавска свечаност. Сам израз светосавље настао је у међуратној Краљевини Југославији. То време карактерише религиозни препород и нова национална свест као резултат убрзаног слома идеје југословенства. Овај препород био је примстан и по великом броју црквених часописа између два рата који се укључују у решавање многих друштвених питања. Пресудан догађај представља покретање гласила студената Православног богословског факултета у Београду – „Светосавља“ (1932).
Из младе елите која је уређивала часопис изникла је читава једна богословска и историософска традиција мисли формиране око новокованице светосавље којом је (за)дата парадигма српској духовној историји. Око ове идеје „светосавствености) није била окупљена само црквена интелектуална елита (Димитрије Најдановић, Милутин Деврња, Ђоко Слијепчевић, Јустин Поповић, Владика Николај) већ и световна интелегенција (Владимимир Вујић, Милош Црњански, Станислав Винавер и др). Идеја светосавља дефинитивно је уобличена у делу јеромонаха Јустина (Поповића): „Светосавље као филозофија живота“ а потом публицистички разрађивана у много научних и публицистичких праваца до данашњег дана.
Као што је недопустиво православље сводити на српство, тако је недопустиво и свођење светосављља само на националну компоненту. Јер, као што је Свети Сава говорио: „Угледајте се па мене као ја па Христа, идући ту за апостолом Павлом“. То је поуздан путеводитељ и показатељ свакоме православном Србину, који, ако је одиста светосавац, треба да мисли, осећа, дела по угледу на Светога Саву, а то значи – преко њега – по угледу на Христа.
Литература:
-Православна еициклопедија, Београд, 2002.
-Обрадовић, Бошко: Рађање идеје Светосавља;
Православље, бр. 900, 2004.
приредила Милица Стевановић
