Јуче је свечаном литургијом коју је служио архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, за свеца проглашен Петар Други Петровић Његош, који је за живота био православни владика, световни владар Црне Горе и чувени песник.
19. мај је на тај начин постао црвено слово у календару које ће се засад празновати на простору Митрополије црногорско-приморске, а како је најављено, на скорашњем заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве биће покренут поступак Његошеве канонизације и на ширем православном простору. Тиме је за новог светитеља проглашен владика који је цео свој живот провео у испуњавању аманета свог стрица, Светог Петра Цетињског, који је гласио – «моли се Богу и држи се Русије».
Како је на јучерашњој свечаној литургији рекао владика Амфилохије, «Његош је сагледао судбину свих светова, земаљских народа, а посебно судбину свога народа, нарочито кроз Косово, Милоша Обилића и кнеза Лазара», а када је реч о оправданости одлуке да Његош буде проглашен за свеца, он је још раније скренуо пажњу на чињеницу да је руски патријарх Кирил недавно послао икону патријарху српском Иринеју, на којој је био осликан лик Светог Петра Другог Петровића Његоша, што је протумачио речима да га и Руска православна црква већ сматра за светитеља.
Његошев стриц и претходник на владичанском трону, Свети Петар Цетињски, у опоруци је заклео народ, како је записао, на «верност побожној и христољубивој Русији», а Његошу, ког је одредио за наследника, поручио је да буде са Богом и уз Русију, чега се Његош касније и држао целог живота, након што је и званично проглашен за владику од стране Руске православне цркве у Санкт Петербургу 1833. године, чему је лично присуствовао и Цар Николај Први, а помоћу издашне финансијске помоћи коју је тада добио, започео је снажан културни и просветни развој Црне Горе, а као најважнији корак у том правцу је била куповина штампарије у Петербургу, која је постала позната као Цетињска штампарија.
А с обзиром да је узоре за своја песничка дела проналазио у руској култури, а посебно у стваралаштву Пушкина, занимљив је податак да је Његош служио и молебан за тог великана руске књижевности, а посветио му је и песму под називом «Сенима Александра Пушкина», у којој га је описао као «срећног песника великог народа». Такође, о снажном утицају Пушкина на Његошев уметнички развој, говори и чињеница да је цетињску библиотеку опремио по узору на његову, а у радном кабинету је држао Пушкинову слику.
С обзиром колико је Његошев значај и углед чврсто укорењен у очима савремених људи, са овим његовим проглашењем за свеца биће само озваничено оно што је Његош одавно већ заправо био.
И напослетку, можда би било занимљиво осврнути се на неке Његошеве мудрости које су постале нешто попут народних пословица, а поготово би могле бити корисне и у данашње доба, када се понекад губе морални оријентири и духовне одреднице, и када због такозваног медијског спиновања често постаје замућено и нејасно – шта је добро и исправно, а шта је странпутица и погрешан пут.
На пример, можда би ваљало подсетити се Његошевих речи да је «самообмана убитачна и за људе и за народе», или његових чувених стихова које многи знају напамет – «Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека, ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија». А такође вреди поновити и ону његову мисао – да је «свако рођен да по једном умре, али част и брука живе довијека.»
Наравно ово је само један мали део мудрих казивања новопеченог светитеља православне цркве на подручју Митрополије црногорско-приморске, а убудуће вероватно и на ширем православном простору. Међутим и тих неколико мисли које су остале иза чувеног владике Рада, како је био познат у народу, биле би довољне савременим владарима и властодршцима да сагледају правце и путеве своје политике, те да их упореде са оновременом политиком коју је спроводио Свети Петар Други Петровић Његош. Можда би у том случају макар мала количина светости која је управо додељена Његошу, прешла и на њих.
