Породица је хијерархична и ово је врло важно, али је за васпитање потребна правилна хијерархија: отац – мајка – деда и бака – старији браћа и сестре – ја – млађи.
Сваки члан мора да има своје место у овој хијерархији. Узгред речено, у наведеној шеми деда и бака стоје на другом месту после родитеља.
Овакво стање ствари постоји у случају да је старија генерација већ остарила и да је сама предала старешинство својој деци. Слушао сам приче од старијих људи о томе да је у старим породицама обавезно наступао моменат кад је остарели глава породице позивао свог сина и предавао му своје обавезе.
Ова правилна хијерархија не сме да се нарушава. Ако жена стаје на прво место ово ремети породицу. О овоме смо већ говорили у разговору о томе ко је глава породице. Међутим, постоји још једно често изопачавање у устројству савремених породица. Испоставља се да је често потајна глава у породици дете. Покушаћу да објасним шта се има у виду.
Један православни психолог истиче да је у совјетској педагогици 50-их година дошло до преврата. Била је објављена свима нама позната девиза: “Све најбоље – деци.” Ми смо се толико навикли на њу да не сумњамо у њену истинитост. Да би се објаснило родитељима одакле потичу њихове невоље с децом овај психолог је родитељима постављао питање: “Ко у вашој породици добија најбољи комад?” – “Наравно, дете,” следи одговор. А управо ово је знак тога да су сви односи у породици изврнути.
Почећемо од тога да уопште не треба да постоје најбољи комади у породици. Први и највећи комад треба да добија отац. Истичем још једном: не најбољи, већ први и највећи. Други и мањи комад иде мајци, а даље свим осталима – декама и бакама, и на крају, деци. Овако је увек било у породицама с традиционалним православним устројством. Често сам питао старије људе о томе како је протицао ручак у старим породицама. Сваки пут сам слушао нешто слично. На сто је стављан бакрач са чорбом. Један за све! Никаквих најбољих комада, сви су јели из једног бакрача.
Први је почињао да једе отац, пре њега нико није могао да захвати чорбу својом кашиком. На почетку нико није јео месо из чорбе. На крају, кад би појели сву течност отац би једном ударио кашиком по бакрачу и то је био сигнал да може да се једе месо. За столом нико није разговарао и до завршетка ручка нико није могао да устане од стола самовољно.
Овакво стање се у руским породицама у провинцији одржало до краја 40-их година. Тек почетком 50-их година се у сеоским породицама појављује посуђе за сваког члана породице. Пре тога је свако имао само своју кашику. Ако се у селу одржавала свадба посуђе се скупљало по целом селу. Тако је било у свим слојевима. И у трговачким и у племићким породицама поштовање старијих је прожимало читаво устројство живота.
Једна парохијанка је причала да је кад је с породицом први пут отпутовала из Москве на село на цело лето, открила много тога. Једном се вратила из баште кући с једном комшиницом, мештанком. Она је пре свега, као и увек, одмах почела да спрема да једу деца како би се поткрепила после посла. “Шта то радиш?” с чуђењем је пита комшиница. “Како шта? Храним децу.” “Прво нахрани домаћина! Види ти ње!”
Тек тада се ова парохијанка први пут замислила над тим да у породици треба да постоји глава породице којег треба поштовати и да треба навикавати децу на то да поштују оца. Елементарна правила породичног живота, које је знала обична сеоска жена представљала су откровење за градску жену која је стекла високо образовање, много читала и сматрала себе сасвим добром супругом.
На парохији на којој сам чинио прве своје кораке у црквеном животу (а и на многим другим парохијама) готово увек сам видео исту слику. За време Причешћа прва су прилазила деца, затим одрасли – и мушкарци и жене помешано. Сматрао сам да је ово потпуно нормално и исправно. Међутим, читајући једном древне црквене споменике наишао сам на опис поретка како се Причешћу прилазило у древној Цркви. Прво су се причешћивали клирици (појци, чтечеви), затим мирјани: мушкарци, жене и тек на крају – деца.
Прво сам се зачудио: како то?! Приморавају сироту децу да чекају! Касније је чуђење заменило схватање да тако и треба да буде. Узгред речено, сасвим мала деца се ипак нису причешћивала на крају, већ просто на рукама својих очева и мајки, приступајући заједно с њима Причешћу, а самостална деца, коју не треба стално држати за руку су заиста ишла касније. Тако и треба да буде ако желимо да одгајимо добру децу која знају своје место у животу.
Због чега дете добија најбоље парче у породици? Због тога што је мало? У том случају, родитељи, чувајте се! Дете врло лако усваја то да има неке привилегије просто због тога што је мало. Уместо да одрасту до 16-17 година савремени момци одрастају тек око 25, а девојке које су се у прошлим вековима понекад венчавале већ са 14 година, одрастају тек око 20 година.
До 17 година родитељи размазе своје детешце, а онда се чуде због чега њихови синови не желе да зарађују себи за живот, већ и даље захтевају од родитеља помоћ као нешто што се подразумева само по себи. Притом, физичко одрастање наступа у истом узрасту кад и треба: девојка је физиолошки већ способна да постане мајка, а момак је физиолошки способан да постане отац. Међутим, они нису на то морално спремни.
Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора да зна своје место у породици. Дете мора имати јасне представе о хијерархији у породици: “отац – мајка – деда и бака – старији браћа и сестре – ја – млађи браћа и сестре”. Ако у току 17 година дете или већ пубертетлија стално усваја: “Мени припада најбољи комад зато што сам мали. Ја могу да не радим у башти зато што сам мали. Могу да не помажем мами зато што сам мали и још не умем да метем,” овакав однос према свету који га окружује ће му остати до краја живота.
Прво је оно мало зато што још не иде у школу. Затим је мало зато што још тек иде у школу. Онда је мало зато што тек иде на факултет. Даље је још увек мало, зато што је млад стручњак. И све ово време човек тражи неке привилегије зато што је мали.
Наравно, треба узимати у обзир године деце и не тражити од њих оно што нису у стању да раде, али бесплатне привилегије не треба да постоје.
