ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (десети део)
Да су Срби некако, увек правили буне и устанке против неправде, опште је познато. Шта је то што их је покретало на такав неравнодушан однос према злу у свету? Вероватно, Православна Црква и православна вера која никад није могла мирно да гледа на рушење добра и истине, никад није могла да гледа на кварење душе српске омладине и деце кроз разноразна паганска и јеретичка учења – од ислама, римокатолицизма до нацизма и комунизма. Срби су, дакле, дошли до суштине Јеванђеља и до испуњења оне јеванђелске заповести “Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје.”(Jн. 15,13) Свети кнез Лазар са својом војском која неустрашиво креће у полагање душе своје за пријатеље своје и живота свог за Крст Часни и слободу златну, најбољи је пример тога.
А највећа љубав шта је? Жртвовати душу своју за пријатеље своје. НЕ ЖИВОТ, НЕ ТЕЛО, НЕ ИМАЊЕ, НЕ СВЕТ, ВЕЋ ДУШУ, јер је то све, скупа од бескрајно мање вредности него душа. А то на чему стоји, и ради чега постоји, човек може жртвовати само ако има љубави Христове, љубави свежртвене. (св. Јустин Ћелијски у тумачењу Јеванђеља од Јована)
Поставља се питање да ли су Срби остали исти као њихови преци, поготову данас, када читају измењено Свето Писмо од онога које су им преци читали. Јер, авај, многе су се ствари промениле у двадесетом веку, па, замислите то, и поједине јеванђелске заповести. Комунизам, папизам, екуменизам, протестантизам… сви ови “изми” су се као чиреви прилепили на Цркву Божију Православну са настојањем да је осавремене, потчине, компромитују, да се са њом удруже или да је уклопе. Под утицајем протестантизма и папизма је чак промењен и текст Јеванђеља у издању Светог Синода СПЦ…”Од ове љубави нико нема веће, да ко ДУШУ своју положи за пријатеље своје.” (Јн.15:13) (у оригиналу) у “Од ове љубави нико нема веће, да ко ЖИВОТ свој положи за пријатеље своје.”(Јн.15:13) (у преводу Синода СПЦ)
Наравно, пре Синода ове измене су извршили протестанти и папа Рацингер у преводима намењеним протестантима и римокатолицима.
Српска црква у двадесетом веку није била само под “третманом” југословенског комунизма. Она је била и под третманом и утицајем два савезника његова : папизма, који је створио нову стратегију унијаћења кроз папистички екуменизам и под утицајем протестантског ССЦ.
Капела на Ловћену
Југословенски комунизам је имао једну почетну централистичкију фазу у којој се Црквом много бавио друг шнајдер Александар Ранковић. Овај српски комуниста, не само што је био шнајдер по занимању, већ је и Цркви сурово кројио судбину. За период његовог деловања везано је стварање комунистичког Свештеничког удружења у које су улазили свештеници лојални комунистима и ово удружење је имало одлучујућег утицаја у избору патријарха. Колики је успех имао комунизам у односу на придобијање свештеника говори чињеница да су 85% свештеника нпр. у Црној Гори били чланови овог јудинског удружења. Они су са комунистима отерали м. Арсенија и епископа Павла (Стојчевића) који је једно време био администратор Црногорско-приморске митрополије. У другим републикама је било слично стање. У току “централистичке” фазе комунисти су створили МПЦ и уз помоћ ње нову македонску нацију. Исповедници Православља, црногорски митрополити Арсеније Брадваревић и Данило Дајковић нису дозволили стварање “Црногорске православне цркве”. Демонски дух комунизма покушао је да се освети због овог свог пораза рушећи капелу на Ловћену у којој је био сахрањен велики песник Српства, митрополит Петар Други Петровић Његош. Капела је у суштини мала црква. Над њом је крст. Комунисти су овим рушењем урадили оно што су њихова браћа по занату наставили од 1999-2013… на Косову и Метохији. Митрополит Данило је немоћно протествовао, тадашњи комунисти су организовали демонстрације против митрополита које је предводио Мирослав Вицковић, председник омладине Цетињске гимназије који је доласком “демократије” у нашу земљу постао председник Либералног Савеза Црне Горе. Митрополит Данило, митрополит Арсеније и митрополит Јоаникије Липовац мученици су и сведоци истините Вере Православне. Захваљујући крви ових мученика, попут семена, дошло је до делимичне обнове Православља у овој митрополији и уопште у областима СПЦ.
У другој фази југословенског комунизма, после Ранковића, СПЦ је држана под контролом и злоупотребљена је ради промовисања Југославије као узданице мира у свету кроз Светски савет цркава. Осим тога дошла је до изражаја агентура од једног броја свештеника којима је био задатак да пријављују људе у отаџбини и дијаспори који су били против Тита и комунизма и уопште који су били људи од угледа и карактера. Познати атентатор на Јосипа Броза, Никола Каваја, тврди да га је откуцао један од свештеника-агената УДБЕ. Свештеник Саво Јовић, који је невин издржавао казну у југословенским казаматима каже: “Некога су затвори и батине очеличили, а некоме сломили кичму. Зато, нити су данас сви добри који су прогоњени и хапшени, нити су сви рђави који нису прогоњени.” У СССР је много отвореније него код нас било манифестовања агената у мантији, нарочито у току прогона над Црквом Никите Хрушчова. Тада су прикривени агенти преко ноћи збацивали мантије и бивши свештеници отворено хулили кроз јавна атеистичка предавања.
Папизам је добио свој удобан положај у СФР Југославији из кога је могао да врши благу агресију на СПЦ. Паписти су истовремено вршили “братство и јединство” са српским патријархом Германом и покушавали да сепаратно врбују православне у Црној Гори и Вардарској Македонији нудећи им унију. Ниједан од три пројеката паписта – братство-јединство са патријархатом СПЦ, унија са Црном Гором и унија са Вардарском Македонијом – нису ишли глатко. Рад на братству-јединству са патријархатом у Београду водио је кардинал Кухарић. Дошло је до прекида, тј. застоја, на овом пољу јер је Ватикан имао приоритет стварања независне Хрватске, те се није активно екуменисало све док није већина Срба прогнана из новостворене Републике Хрватске. Тада смо видели резултате годинама стваране љубави између Кухарића и београдске патријаршије. Ову љубав ће тек, 2012. успешно и живахно наставити патријарх Иринеј са Бозанићем. Други пројекат, стварања унијатске црногорске цркве је одбио митрополит Данило Дајковић, као човек одан Православљу. Трећем пројекту, стварања унијатске македонске цркве се противи, не толико јерархија која је често путовала у “вечни град” Рим, па и на аудијенцију код папе 1985. године, већ народ у Вардарској Македонији, који није потпуно скуван и поред раскола. Последњих година, Сорошеве агенције, београдски филокатолик Живица Туцић и папа кроз подршку македонском идентитету врше активну кампању ка унијаћењу Вардараца.
ССЦ је имао богате џепове и стипендије за кадрове који ће заузети најистакнутије положаје у СПЦ. Већ смо у једном од прошлих текстова навели да је патријарх Иринеј био стипендиста ове организације. Стипендирали су му дошколовање у Грчкој. Осим тога, богословије и Богословски факултет у Београду су финансирани из њихових фондова. О ССЦ, и њеном водећем члану, англиканској секти, би требала тек једна посебна анализа, али ћемо рећи неколико основних ствари везаних за ову скупину.
Ватикан држи до себе и поред прокламованог пацифизма и не упада у ову организацију, није члан. Он нема намеру да буде на равној нози са протестантским сектама скупљеним “с брда, с дола” и са њиховим “православним” савезницима. Са ССЦ има срдачне, али суздржане односе. Ватикан, осим учествовања у пацифизму и хуманизму, има још једну особину: он жели да корпоративно гута поједине традиционалније верске скупине. Последње што је прогутао били су англиканци традиционалисти. Близу је потписивања уније са монофизитима и нада се да и православне прогута у целини. У том смислу потписане су већ неки унијатски документи са православним појединцима као што су они у Баламанду и о папском примату у Равени. О томе погледајте у тексту “Ватикански модалитет за уклапање Православне Цркве у римокатолицизам“.
Са друге стране ССЦ и њој сличне организације су лидери у идеолошком обликовању глобалног друштва. Ако се упореде друштвени процеси на западу, у Вашингтону, Лондону, Бриселу и идеологија која је владајућа у ССЦ могу се уочити важне сличности. Пацифизам, екологија, људска права, феминизам, права хомосексуалаца, верски индиферентизам, глобализам и антипатриотизам – све ове идеје су подржане од НАТО пакта, и вредности свих њих се проповедају на скупштинама ССЦ. ССЦ је идеолошки апарат за учвршћивање ових вредности. Кроз образовање будућих кадрова који заузимају значајна места у Православној Цркви све ове идеје запада улазе у храмове и школе за свештенство. Није случајно што је ССЦ изградио Богословски факултет у Београду. Данас је овај факултет семениште горе наведених идеја. Најбољи ученик ССЦ партијске школе код нас, преосвећени Игњатије Мидић, држи монопол над планом, програмом и уџбеницима веронауке у основношколском и средњешколском образовању у Србији и монопол над догматиком на Богословском факултету.
ПРЕВРЕДНОВАЊЕ, БАНАЛИЗАЦИЈА, ИМРПОВИЗАЦИЈА СВЕТОГ ПРЕДАЊА
Да је то тако, да је ССЦ често авангарда и Ватикану, који је “превише традиционалан” говори и то што је замена речи “душа” речју “живот” прво била измишљена у протестантским сектама да би из њих ушла у римокатолицизам и у синодално издање Светог Писма. Том подвалом се живот ставља на пиједестал виши од душе. Нема дакле ничега вишег од живота, па чак ни душа није значајнија од њега. Или, ако би овим протестантским системом превредновања наставили, могло би да нам се деси да на крају са новокомпонованим певачем банализујемо: “Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа!” У свету идеја, ова преметачина значи да ништа није вредније од живота, зато не треба гинути за вредности Вере попут свих светих мученика, од светог Ђорђа и Димитрија до светог ђакона Авакума и светог Вукашина Клепачког, који су ради спасења душе жртвовали живот, већ, као свој максимум положити живот само за другу индивидуу. Ово се, опет, апсолутно слаже са идеологијом хуманизма, тј. хуманих интервенција које врши НАТО пакт у свету. Једна од таквих интервенција је била и “Милосрдни Анђео” 1999.године на простору наше отаџбине, када су се лажни добротвори “жртвовали за угрожени албански народ”.
Епископи Атанасије и Игњатије са митрополитом Јованом Зизјуласем
Данас се у СПЦ заменом речи «душа» речју «живот» у богослужбеним књигама и употреби баве епископи: Атанасије Јевтић, Игњатије Мидић; богословски професори: Здравко Пено, Александар Ђаковац, Златко Матић и многи други.
Ето, кратког резимеа о историјском ходу Православља на просторима СПЦ. Православље је у двадесетом веку изгубило потпору државе и нашло се под прогоном скоро у целом свету. У комунизму је заведен атеизам, док је на истоку било под исламско-западњачким притиском. Ни на западу није било имуно на притиске државних структура иако се запад хвалио верском толеранцијом. Српска црква се нашла у казамату. Свој релативно слободан развој који је имала за време Карађорђевића изгубила је и нашла се под притиском државе, Ватикана и ССЦ. Комунизам је тражио климоглавце свештенике, Ватикан је врбовао омладину – будуће епископе преко стипендија, ССЦ је стварао своје идеолошке клонове. У време слободе Цркве у Краљевини Југославији СПЦ се једнодушно борила против агресије Ватикана. Православни народ је са својим патријархом Варнавом и својим најбољим епископима срушио конкордат. За време комунизма су најбољи епископи убијени: св. Варнава Хвостански; прогнани: св. Николај Жички; затворени: митрополит Арсеније (Брадваревић), а највећи теолог двадесетог века, св. Јустин Ћелијски је конфиниран у манастиру у коме су га посећивали само храбри и они “по задатку”.
Ропство које је доживела СПЦ било би само један срамни мучитељев неуспех да се мучитељ није усудио да сам садржај Вере преформулише и да није било оних који су пристали на то. Савезништво Титове Југославије са западом је укључивало и гурање Цркве у хуманистичко-пацифистичко-екуменистички пројекат. На скупштинама ССЦ је последњи пут Православна Црква јасно могла да изрази свој став 1954. у Еванстону. Тамо је био присутан и св. владика Николај Жички. После тога, ССЦ, попут комуниста тражи да се на њиховим скупштинама појављују само климоглавци-епископи који ће безрасудно прихватати одлуке ове “надцркве”. Тиме започиње крај Цркве (оног дела Цркве који прихвата екуменизам) и почетак јереси. Српска Црква није скувана, тј. онај њен део који мишљу, али и речју и делом са св. Јустином и св. Николајем одбацује екуменизам. Онај њен део који прихвата екуменизам, макар се радило и о патријарху, епископу, свештенику или обичном вернику, макар се радило и о огромној већини народа, свештенства, манастира, парохија… жив је умро и изгубљен је за Православље.
Комунизам, папизам, екуменизам – сви они су усредсређени на овоземаљски живот и на овоземаљску срећу човечанства без Бога – да човек не буде гладан, да буде богат и успешан. Сви они су упали у искушења којима је Христос био кушан на Гори (уп. Лк. 4, 1-13). Једино Православље претпоставља животу овоземаљском живот вечни, једино је за Православље “душа, ствар бесмртна”, виша од свих светова.
Света Православна Црква је једина која је сачувала у пуноћи и неповредивости веру, једном заувек предану светима. (Јуда 1:3) –Из Еванстонске декларације православних.
О замени речи “душа” речју “живот” својевремено је писано на форуму «Ихтус».
Преузето са блога “Православље живот вечни“
