Већ пуна два миленијума на моралну климу у људском друштву је утицала хришћанска етика. Ова етика се заснива на чињеници да Бог постоји и да је Он круни свог стварања – човеку – открио норме понашања у друштву. Овај високи критеријум моралних норми је изражен у Десет заповести, у целокупној Христовој науци, као и у проповедима апостола и светитеља. Он се у нашем народу изражавао и кроз изреке, као: Добро се добрим враћа! Ко другоме јаму копа сам у њу упада! Како посејеш онако ћеш и пожњети! – и т.д.
Али, у каквој ситуацији се Православни у свету данас налазе? Прота Матеја Матејић, у свом излагању под насловом „Наше разнообразије, илити, ко је надлежан?“, написао је : „Ми живимо у земљама где смо само незнатна мањина, окружена „иноверним морем“.“ Стога овде, у шаренилу света који трчи за „хлебом и играма“, т.ј. за зарадом и забавом, није ни мало лако одржати чистоту, лепоту и светост Православља. Међутим, треба одмах нагласити да тешкоће углавном нису објективне већ субјективне. У неку руку, оне су „дело руку наших“, јер нико нас не присиљава да имитирамо ни протестанте ни католике. Ми сами то често чинимо, изговарајући се „високо моралним разлозима“, као на пример: „Тако ћемо бити ближи, разумљивији и прихватљивији народу“, то чинимо „из љубави према ближњем“, „само да би некога спасили“, и т.д.
Свуда у свету, како на Западу, тако и на Истоку, постепено је богооткривени морал поткопаван од стране савремених школа и замењиван егоцентричним идејама: „човек је врховно мерило свега“ и „друштвени морал је остатак прошлости“, као и дисциплина која „спутава личност“. Оно што је хришћански закон одувек забрањивао данас се рекламира као модерније, савременије и примамљивије. Вера је избачена из система образовања и појавила су се нова тумачења људских слобода и демократије. Задовољство је заменило морал, а правду је заменио интерес. Изреке, које су биле израз многовековне мудрости у пракси, замењиване су новима, као: Ради оно што ти одговара! (If it feels do it!) Пази да те не ухвате! (Don’t get caught!) Мораш сам да одлучиш шта је за тебе добро! (You must decide what is good for you!) – и т.д.
Резултати су поражавајући, нарочито за млађе генерације које су остављене без светлости у лавиринту сулудих идеја и у мраку модерног подземља. Ради илустрације довољно је упоредити годишњи школски извештај васпитача у америчким школама, у размаку од пола века:
1940. године, проблеми недисциплине у школи су били:
непристојно облачење, непажња на часовима, не стајање у реду пред почетак часова, трчање и галама по школским ходницима, бацање смећа ван канти за ђубре и т.д.
1990. године, проблеми су се састојали у следећем:
силовања, пљачке, уношење ватреног оружја у школу, провала, подметање пожара, убиства, аклохолизам, дрога, сукоби између дечијих банди, трудноћа, абортуси, венеричне болести, и т.д.
Последица промене моралне климе у друштву је и хомосексуални покрет и промена става и закона према њему у готово свим западним земљама. Оправдава се тиме што је сврстан под „људске слободе“. Не само да је друштво натерано да промени свој поглед и став према хомосексуалству, већ смо данас сведоци да су и модерне тзв. „цркве“ почеле да га „разумевају“ и афирмишу. Како сачувати децу од тога? У многим земљама укинути су закони противу абортуса, педерастрије, содомије, проституције и свега осталог што се директно коси са хришћанским моралом и људским достојанством.
Заступници људских права и испраних мозгова хистеришу како држава нема право да својим законима врши инвазију на њихове спаваће собе и да ограничава слободу одраслих који драговољно пристају на то. Они превиђају чињеницу да СИДА (AIDS) не препознаје ни место ни драговољни пристанак одраслих. Такође не узимају у обзир да нико још није био због тога ухапшен у својој спаваћој соби и да закони који забрањују такво понашање не спречавају скривена прљава дела, већ онемогућавају рекламирање и промовисање масовних сексуалних оргија (као што су параде хомосексуалаца и проститутки по многим већим градовима у свету) које имају огроман допринос за ширење епидемије СИДЕ и моралну деградацију млађих нараштаја. Постојање закона противу содомије неће решити читав проблем, али ће спасити много незрелих да не упадну у одвратне замке гнусобе и трулежи.
Појединцу је потребно много пажње и опреза да би избегао овакве замке у људском понашању. Идеја да је свако рођен слободан да би задовољавао све своје ниске нагоне и апетите мора бити одбачена. Проблем је моралне природе и према томе спада у домен религије. Вера у Бога се мора оснажити, поштовање Његових закона и послушност Његовој вољи се мора узети као једини сигурни путоказ на узбурканом мору људске историје и њених паганских друштвених, верских и политичких експеримената.
Свештеник Србољуб Милетић
Старешина цркве Св. Стефана
Рути Хил, Сиднеј.
