У спомен српских архијереја, чувара Вере.
„Двадесети век, век је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених.“ (Свети владика Николај)
Митрополит Јоаникије Липовац
Година 1943. Комунисти-партизани су у Босни у својим џеповима носили слике краља Петра како би код Срба који су се углавном подизали на оружје изазвали симпатије према свом покрету и убедили их да они немају ништа против државног уређења у Краљевини Југославији.Година 1945. Највећи број убијених свештеника СПЦ од стране комуниста пострадали су у поратним годинама, често без суда и пресуде. Само код Зиданог Моста је стрељано 70 свештеника. Митрополит Јоаникије Липовац убијен је у Аранђеловцу. Гроб му се не зна. Иследници су свештенику Богољубу Николићу после држања неколико месеци у тамници понудили да изађе испред зграде Општинског суда у Крагујевцу и на збору, у свом обраћању народу, јавно изрази кајање што се није определио за комунисте „кад Бога ионако нема“. Уцењивали су га породицом рачунајући да ће га сломити. Чак су му довели супругу мислећи да ће га њене сузе и брига за децом натерати да промени одлуку. „Они ће ме свакако убити, те би се држањем говора само узалуд осрамотио и огрешио, а ви ћете довека патити и стидовати. Овако ћете ме неокаљаног лакше и достојније ожалити,“ говорио је протиници. Убијен је у Крагујевцу, а да му се, као и многима, до данас не зна гроб.
Година 1946. Тито је био гост на свечаности поводом прославе Светог Саве на Београдском универзитету. Комунисти учествују на литијама.
Епископ Дамаскин Грданички
Година 1947. Београдска патријаршија- Приликом избора Дамаскина (Грданичког) за Митрополита загребачког, Савезна верска комисија је била више него изненађена. Одмах су известили Броза, који је послао свог шефа кабинета Љубодрага Ђурића да убеди патријарха Гаврила (Дожића) да ову саборску одлуку повуче и изаберу неког другог. Ђурић је патријарху пренео Брозове поздраве и замерку што се Сабор није консултовао са властима око избора Дамаскина, кога наводно Загреб неће прихватити. Патријарх га је лепо саслушао, а онда буквално истерао из зграде Патријаршије. Броз, упоран у својој намери, шаље у Патријаршију Александра Ранковића, али и овај пролази попут Ђурића. Видевши да код патријарха нема попуштања, Броз преко Комисије, лично прети митрополиту Дамаскину “да ни по коју цену не иде у Загреб”. Митрополит се није дао заплашити, већ је храбро одговорио да је “за њега одлука Светог архијерејског Сабора СПЦ и реч патр. Гаврила закон”, те да ће је извршити „па макар не остао жив.» Епископ Дамаскин је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу, на дан 14. јула 1947., где је био дошао да преузме дужност администратора епархије. Верници комунистичке идеологије су га све време онемогућивали да преузме своју Загребачку митрополију.
Епископ Макарије (Манастир Свете Тројице- Пљевља)
Година 1948. Други дан Духова. Пљевља-Владика будимљанско-полимски Макарије је понижаван у цркви манастира Св. Тројице код Пљеваља, и док је од стране руље, предвођене Недељком Голубовићем, чиновником државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред храмом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ подсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима… (из представке патријарха Гаврила Јосипу Брозу)
Године 1948. Социјалистичка Југославија је прекинула добре односе са СССР-ом. СССР је био држава у којој је Црква на најсвирепији могући начин уништавана. После овог прекида социјалистичка Југославија добија подршку од запада. Комунистичке власти, тј. верници комунистичке идеологије почињу своју тешњу сарадњу са анти-комунистичким блоком. Ова непринципијелна коалиција је значила и промене у друштву, те и наду да ће репресија над Црквом престати. Но, пошто су се власти окренуле од комунистичког блока и остале комунистима, овај лицемерни комунизам је значио и нови вид лицемерног односа према Цркви.
“БРАТ ЈЕ МИО, КОЈЕ ВЈЕРЕ БИО”
(речи Анте Павелића приликом стварања “Хрватске православне цркве”)
Година 1950. После изненадне смрти патријарха Гаврила, изабран је за патријарха митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић. Његово устоличење за патријарха су онемогућиле комунистичке власти. Место њега, уз помоћ комунистичке државе, постављен је за патријарха Викентије (Проданов). Ускоро потом је решено питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, јер је црквени пензиони фонд након рата одлукама државних власти ликвидиран, а право на социјално и пензионо осигурање до тада имали су само лаици.
Епископ бањалучки Василије Костић
Година 1953. Бања Лука- “Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: Ми смо материјалисти; верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио. Покај се! … С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутовима и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа, те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију. Ударце сам добијао, иако су ме бранили милицајци, али нисам приметио да су милицајци било кога од нападача ма и једном ударили, премда су стално викали: Натраг, другови!…” (Епископ бањалучки Василије Костић)
Митрополит Нектарије Круљ
Година 1953. Манастир Озрен- “Дана 19. августа 1953. године, око 19 часова дошла је у Озрен, где сам се налазио на одмору, једна група манифестаната, по прилици 150-200 лица, већина радници фабрике азбеста из Босанског Петровог Села. Они су уз узвике «доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, дражиновац, недићевац» и томе слично продрли у манастирски конак до моје собе на првом спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да их отворим, иначе ће иста да разбију. Да не бих масу дражио, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне запитао: Шта желите људи? Они су ми одговорили: Тражимо сместа да напустиш манастир Озрен. Одмах после тога, узели су ме између себе, почели гурати, вући и мувати у ребра. Једна од присутних жена вукла ме је за браду. За цело време нису престали узвици и погрде. Пошто патим од тешке срчане болести (ангина пекторис), добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље да ме поштеде и оставе на миру, или, пак, да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме вуку, гурају и злостављају. Том приликом добио сам више удараца по разним деловима тела, од којих је један нарочито био јак – у чланак моје леве ноге, тако да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује лекарски налаз…” (Митрополит дабробосански Нектарије Круљ)
Година 1954. Ниш -”Ујутру су освануле многе пароле и плакати излепљени на телефонским и електричним стубовима и зградама по улицама којима ја пролазим, почев од Саборне цркве, па до мог стана, са разним натписима: “владика издајник, владика петоколонаш, владика шуровао са Немцима што смо му опростили, али ће му сада судити омладина итд.” На огради око наше куће масном бојом и крупним словима исписано је: “владика издајник, доле мантијаши, доле петоколонаши”. (Епископ нишки Јован Илић)
Епископ хвостански Варнава Настић
Симбиоза је могућа само када два субјекта симбиозе нису међусобни непријатељи. Симбиоза рака и сасе описана је речима: „Рак сасу храни, рака саса брани.“ Црква и атеистички режим у Југославији били су опоненти, те је оваква симбиоза била немогућа, мада су на њој почели да инсистирају представници власти који су претходно погубили или отерали у затвор цвет свештенства Српске православне цркве, управо оне свештенике који су претекли од усташке каме и од каме бугарских фашиста. Међу затвореницима су били и од 1948. Епископ хвостански Варнава Настић коме никад није ни дата прилика да учествује на саборима Цркве, да доприноси одлукама; а од 1954. у затвору је и Митрополит црногорски Арсеније Брадваревић. После првог дана затвора, они су “завршили каријеру” као битни чиниоци у вођству институција СПЦ.
Не треба се варати, у годинама 1953/54. нису малтретирани сви епископи Српске православне цркве, већ само они који нису били апсолутно послушни власти. После избора првог патријарха са „благословом“ комунистичке партије, патријарха Викентија, отворена су врата за постављање епископа по жељи комунистичке партије.
Да је подела тада владала међу епископатом доказује и део извештаја еп. Јована Нишког Сабору, исте 1954: “На другој конференцији (у Нишу) у другој фронтовској (централној) организацији опет је говорио авијатичарски официр, чије име не знам. Он је, између осталог, говорио о посети Његове светости патријарха и чланова Синода маршалу Титу и о изјави коју су дали по питању Трста. Затим је потврдио да се ја и наредбама патријарха и Светог синода не покоревам, те да сам јеретик, да пљачкам манастире итд. Разуме се, све то не одговара истини.”
Један полицијски доушник је 1954. године то овако окарактерисао: “Епископат СПЦ на овогодишњем Сабору био је подељен углавном у две групе. Једну мању групу сачињавало је неколико млађих епископа око патријарха Викентија, који су још од почетка припрема за Сабор и у току читавог рада Сабора изражавали жељу и спремност за сарадњу са државом и за позитивно решење питања за које је држава заинтересована…”
Патријарх Викентије је био у мањини реформистичког епископата. Невољно је прихватао лидерство комунистичке партије над Црквом, мада се трудио да им не прогура баш све одлуке како су то они желели. Тако „ни студен, ни врућ“ за интересе социјалистичке интернационале „био је избљуван“ од стране истих, којима је требао човек који би енергичније проводио у живот одлуке Савеза Комуниста Југославије. Но, о томе у следећем наставку приче.
Литература: Утамничена Црква, Саво Б. Јовић
Преузето са блога “Православље живот вечни“
