Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине ВИИ века на овим просторима није било исламизирања становништва
Манастир Ђурђеви ступови, свега шест година после завршетка градње 1213. године, постао је седиште епархије, четврте од првих осам који ће основати Свети Сава.
Тако писац „Историје Срба“, Константин Јиричек каже: „Даље, уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђе на Лиму (код Берана): она се спомиње и у немањићко и у турско доба и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из В века“. У старом запису о томе стоји – „Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија“.
Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине ВИИ века на овим просторима није било исламизирања становништва. После убиства митрополита Пајсија Будимљанина гаси се Будимљанска митрополија. Од источних делова некадашње Хумске и централног дела старе Будимљанске Епархије основана је или боље рећи обновљена данашња Будимљанско-никшићка епархија.
„Пљеваљски синодик православља“ помиње првог будимљанског епископа Јакова само по имену. За трећег епископа Теофила се зна да је столовао 1251. и 1252. у Ђурђевим ступовима. Епископима Спиридону и Герману су у „Синодику православља“ поменута само имена, а у књигама је убележено и име епископа Германа.
На српском државном сабору који је сазвао краљ Милутин 1318. сигурно је присуствовао и будимљански епископ, сматрају историчари, који кажу да за разлику од Захумске, Будимљанска епископија није у тешким временима измештала црквено седиште и да је У 15. веку уздигнута у ранг митрополије. У списима из 1532. године, помиње се митрополит Василије, а 20 година касније и митрополит Матеја. У другој половини 16. века хронике помињу двојицу митрополита са истим именом, Макарија И и Макарија ИИ. Према запису храма Светог Николе 1559. године помиње се Генадије митрополит будимљански, а помен у записима остао је само о митрополитима с краја 16. и почетка 17. века – Сави, Герасиму, Григорију, Теофилу и Јефтимију.
Дело и подвижништво најславнијег будимљанског митрополита Пајсија Колашиновића који је заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понео тешко бреме мучеништва свога народа, остало је за сећање потомцима, који ће још једном запалити свеће за душу човека кога су Турци живог одрали и обесили на вратима Ђурђевих ступова.
Његово име се први пут помиње 1639. у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Морача, када је због турских зулума и немаштине српски народ охрабрење тражио у свештенству. Зато је Синод српских архијереја у манастиру Морача фебруара 1648. одлучио да тражи помоћ од Русије и Рима па је на наредном сабору у Будимљу 1653. митрополит Пајсије одређен да предводи мисију код папе. Међутим, Турци су предухитрили ове намере, митрополита Пајсија су свирепо погубили, забранили постављање новог митрополита у Будимљу.
Академик др Миомир Дашић каже да је митрополита Турцима одао један калуђер из пратње, тако да је пропала „ове верска и политичка акција“ а последице тога догађаја су биле врло тешке за хришћанско становништво на подручју Будимљанске митрополије.
