(Пацифизам као ратна техника – део први)
Немачки кајзер, иначе лутеран, Вилхелм Други је уживао у овом папи и његовом сервилном служењу немачким интересима. Он је уз мноштво увреда о папи иронично бележио: «Sancta simplicitas» (света простота), и давао благослов за Папску мировну ноту говорећи:«Добро, нема никакве опасности у томе што се говори о миру, али, у међувремену, настављамо са ратом…»
«Тамо далеко где цвета бели крин,
Тамо су животе дали заједно отац и син.
Тамо су животе дали заједно отац и син.»
Препознали сте нашу познату песму, химну o српскоj голготи из Првог светског рата, па се, вероватно, питате какве везе ова песма има са «немачким папом». А, има.
Уколико објективно проучимо историју Првог светског рата, бићемо у прилици да се запитамо да није овај рат, уствари, верски рат, рат римокатолицизма против православља. Да има основе за овакву тезу, није тешко доказати. Учешће Ватикана у овом рату није било некако са стране, већ је Ватикан у овај рат уложио велики дипломатски (и доушнички) труд. Све вести са ратишта су обрађиване и жељно ишчекиване у Ватикану. Дипломатска представништва земаља Антанте (В. Британија, Француска, Русија) и Централних сила (Немачка, Аустроугарска) у Ватикану и Риму, званична и незванична, водила су огорчену борбу за сазнавање ставова и намера Ватикана и за утицај на ову истовремено минорну и силну државицу са специјалним потребама.
Да подсетимо, Први светски рат почео је 28.07.1914., месец дана после Видовдана, када је Гаврило Принцип у Сарајеву убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу. Аустроугарска је после тог атентата, оптужила Србију као организатора атентата и испоручила јој понижавајући ултиматум, који је Србија морала да прихвати у року од 48 сати. Садржај ултиматума, је, наравно био познат «духовним оцима»
Папа Пије 10.: “Аустрија води праведан рат.”
Аустроугарске још пре него је испоручен Србији. Барон Ото фон Ритер, баварски отправник послова у Ватикану је јављао својој влади: «Папа одобрава енергичну акцију Аустрије против Србије и … нема високо мишљење о армијама Русије и Француске…» Уколико Србија не би испунила ултиматум, Аустроугарска је била спремна да је нападне. Србија је ради мира била спремна, чак и на понижење, па је прихватила 8 од 10 тачака аустроугарског ултиматума, али није била спремна на потпуну и добровољну капитулацију, па је одбацила оне две тачке.
Пред своју смрт, августа 1914, папа Пије 10. изјавио је кнезу Станиславу Витену, официру папске гарде, да су многи од њега захтевали да делује за мир и интервенише код цара Фрање Јосипа да се избегне рат. Није то могао да учини „зато што Аустрија води праведни рат“ (Еngel-Janosi, The Roman Question in the First Years of Benedict XV). После му у биографији написали да је умро од жалости што није могао да спречи рат.
Оно што историјска наука прихвата преко својих најистакнутијих представника, је да су Аустроугарска (и Ватикан) желели рат по сваку цену са Србијом, сматрајући да ће “одрпане варваре“ поразити као од шале. Србија је била исцрпљена балканским ратовима, и са источне стране била је у суседству са расколничком (етнофилетистичком) Бугарском жељном освете за поразе у Другом балканском рату. Ватикан је тада гледао са симпатијама на Бугаре, које је напрасно престао да сматра за варваре, јер су они били у расколу са Православном Црквом и правили Православној Цркви невоље. Надао се Ватикан да их поунијати. Са друге стране, како каже историчар Хју Страхан: „Франц Фердинанд није био тип личности која је побуђивала популарност, и његов нестанак није бацио империју у најдубљу жалост“. Његово убиство се нашло као погодан тренутак да Аустроугарска (и Ватикан) испуне коначно своју жељу о аншлусу (и покатоличавању) Србије.
Гроф Палфи, отправник послова аустроугарске амбасаде у Ватикану тврди да му је папа Пије 10., сутрадан по убиству, рекао о Србији: „Треба искоренити зло (Србију) које нагриза монархију (Аустроугарску) до сржи и које ће се завршити њеном пропашћу.“ Ипак, прелиставајући историју Првог светског рата, сазнајемо да се још 1913. у Аустроугарској разматало питање о превентивном рату против Србије и сазнајемо да је државни секретар Ватикана (еквивалент председнику владе) кардинал Гаспари признавао да убиство надвојводе није било узрок рата, већ су га изгледа у Ватикану сматрали за срећну околност. Папа Пије 10. је годину дана унапред предвиђао рат са Србијом баш за 1914. и по грофу Палфију о томе говорио са «необичном оштрином». Новембра 1913. је изразио мишљење да је било много боље да је Аустроугарска раније «казнила Србију за све преступе које је чинила» (E. Paris, Le Vatican contre l’Europe)
«Тамо далеко, где цвета лимун жут,
Тамо је српској војсци једини био пут.
Тамо је српској војсци једини био пут.“
Прелазак преко Албаније српске војске, свакако је епопеја, и део идентитета српског народа. После Косовског боја, вероватно се мислило да сличан подвиг косовском није
могуће да понови један исти народ. Но, богоносни хришћани из двадесетог века истог су «материјала» као и они из четрнаестог века. Први светски рат однео је 850.000 живота само Срба у Србији што је четвртина становништва. Није ништа боље било ни у Црној Гори, ни западно од Дрине. Историчар Џон Р. Шиндлер каже да се српска победа над аустроугарском војском из 1914. рачуна међу главне војне победе двадесетог века. А, у делу „The Europeanpowers in the First World War: an encyclopedia“ се каже да је пробој Солунског фронта био „важан у надвлађивању над Бугарском и Аустроугарском, који је довео до коначне победе (Антанте) у Првом светском рату“.
Сви ови заборављени подаци добијају свој прави контекст и разумевање тек када се позабавимо против кога је, уствари, Србија бранила своју слободу те 1914, 1915, 1916 и 1918. године. Да, Ватикан је Први светски рат доживео као верски рат и своју велику шансу из којег је изашао, хвала Богу, поражен, и из којег је изашао са великом дозом злопамћења у односу на Србију и Србе. За тај свој пораз из 1914. Ватикан ће се осветити тек 1941. – у Јасеновцу. Ватикански нунције у Немачкој Еуђенио Паћели, који је током Првог светског рата био мешетар који је свим својим бићем помагао Немачкој, четрдесет прву годину ће дочекати као „непогрешиви“ папа са новим именом „Пије 12“. Оно што је пропустио у Првом светском рату са Аустроугарском и Немачком, покушаће да надокнади у Другом светском рату са НДХ, Степинцем и Павелићем. После оваквих злочина Ватикана, у Првом и Другом светском рату, Србија би можда требала да се трајно отрезни и да тражи да тај злочиначки подухват звани „Ватикан“ оде из њеног живота. Ипак, духовна отупелост и апостасија је учинила да се Србија заразила болешћу главе која би се могла назвати „заборавност“, „отупелост“, „инфатилна наивност“, па ће се и у двехиљадитим годинама играти ватром и тражити да прави добре односе са својим историјски највећим непријатељем – Ватиканом.
Речи из наслова «Доле Ватикан» нису део «песничке слободе» аутора овог текста, већ су се, заиста, догодиле. «Доле Ватикан!», узвикивала је не маса Срба ревнитеља или неких других који су били против папизма, већ маса Италијана римокатолика 1918. на демонстрацијама у Риму. Речи «Доле немачки папа!», нису узвикиване поводом овога папе Рацингера, који је свој одлазак најавио на дан када се овај чланак
Споменик папи Бенедикту 15. у Истамбулу
објављује, 28.2.2013., већ су узвикиване поводом његовог узора – папе Бенедикта 15. Папа Бенедикт 15. био је на престолу «церкве лукавнујушчих» од 1914-1922. и његове ратне операције обележиле су Први светски рат. Успео је пацифизмом 1917. да порази италијанску војску код Кобарида (Капорета), када су је потпуно деморалисану разбили Аустроугари. То је разлог зашто су га Италијани називали «немачким папом» и демонстрирали против њега. Ипак, ако претражите о њему податке на интернету, углавном ћете наћи да је био «добар», «пацифиста», «иницијатор примирја» итд. То што пише о њему на интернету, наравно, шминкана је историја. Он је био папа који је сав свој труд уложио у победу Централних сила (Аустроугарске и Немачке, па и Турске). Његов споменик и дан данас стоји у Истамбулу, и заслужио је такву почаст борећи се за интересе антиправославне осовине.
“Испуњен осећајима страха и захвалности, желим да говорим о томе зашто сам изабрао име Бенедикт. На првом месту, сећам се папе Бенедикта 15., тог храброг пророка мира, који је водио Цркву кроз немирна времена рата. Његовом стазом, ја управљам моје служење помирења и хармоније између народа. Додатно, призивам светог Бенедикта Нурсијског, са-патрона Европе, чији живот подсећа на хришћанске корене Европе…“ – рекао је Јозеф Алојзије Рацингер приликом свог избора за папу.
Да су Срби, Руси, Италијани, Французи, Белгијанци, Американци и Енглези имали неко мало боље историјско памћење они би ове речи папе Рацингера сматрали као скандалом без преседана, јер папа Бенедикт 15. био је де факто савезник Централних сила, које су 1918. поражене. Није онда чудо што је Рацингер, прави Немац, узео име овог Бенедикта Де ла Кјезе, германофила. 1914. је далеко, а ватикански службеници су се потрудили да Бенедикту Де ла Кјези уреде биографију представљајући га као великог хуманисту.
Разлози који су водили Де ла Кјезу да буде на страни Централних сила могу се објаснити најпре фобијом од Србије („Међу словенским земљама, Србија је симболизовала фобију „Свете столице“.“ – историчарка Лакроа) и од Русије. «Изнад свега, немачко царство је представљало снажну противтежу царској Русији… Став према хабзбуршкој монархији био је у том погледу друкчији. Она се сматрала правим и ефикасним бастионом против ширења православља и лутеранства према европском југу» -историчар Живојиновић. Хајде да кажемо, да је ово оправдано – «чува Ватикан своје римокатолике да их Срби и Руси насилно не покрсте». Али, методе… методе које је користио Бенедикт 15. и његови сарадници у борби против сила Антанте, биле су оно што задивљава својом «маштовитошћу».
Прво је Бенедикт 15. у листу Осерваторе, 18.10.1914, објавио «изричиту непристрасност». Шта му је то требало кад су сви знали да навија за Немце? Кад су Немци два месеца касније, исте 1914. упали у Белгију и срушили многе римокатоличке храмове, катедралу у Ремсу и чувени римокатолички универзитет у Ливену, и извршили насиље над римокатолицима, папа је ћутке гледао иживљавање над својим народом. Ово ћутање изазвало је велику забуну и љутњу према папи од стране целог цивилизованог света. Кад га је белгијски посланик Хевел питао зашто је ћутао,
досетљиви Бенедикт му је одговорио да је припремао протест «само да није пронашао праву формулу и није био уверен да је за то дошао прави моменат» (Хартије британског Форин Офиса). Када се Италија 1915. спремала за рат у циљу да од
Немачка ратна разарања у Белгији
Аустроугарске узме територије насељене Италијанима и стратешки важне, папа је кренуо у нову акцију. Тражио је да Аустроугарска поклони нешто мало територије Италији само да не би биле ослабљене Централне силе новим непријатељем, да би могле да се концентришу на остале фронтове. Немачки римокатолички политичар Ерцбергер тада је писао државном секретару Гаспарију да је интервенција папе «спасла ситуацију». Када је Русија у Пољској кренула у офанзиву на папиног миљеника Немачку онда се папа досетио да предложи «божићно примирје». Наравно, ни Француска ни Русија нису били толико наивне да прихвате «примирје». Овакве маневре папа Бенедикт (пацифиста) је предлагао и Мировном нотом из августа 1917., и Ускршњим примирјем 1918., дакле, увек када је то Германима одговарало. То је толико ишло далеко да се десило да су делови текста папске Мировне ноте били идентични деловима текста немачке иницијативе за мир. Немачки кајзер, иначе лутеран, Вилхелм Други је уживао у овом папи и његовом сервилном служењу немачким интересима. Он је уз мноштво увреда о папи иронично бележио: «Sancta simplicitas» (света простота), и давао благослов за Папску мировну ноту говорећи:«Добро, нема никакве опасности у томе што се говори о миру, али, у међувремену, настављамо са ратом…» Да, нунције Паћели (будући папа Пије 12.), добио је директиву из Берлина да покрене мировну акцију. Ето, суштине «пацифизма» Бенедикта 15. Документе о свим тим сплеткама на релацији Берлин-Ватикан Паћели је спалио, приликом пораза Немачке 1918. како се не би неким случајем открило шта је све планирала милитарно-пацифистичка коалиција «Берлин-Ватикан».
«Тамо где Тимок, поздравља Вељков град,
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.
Тамо ми спалише цркву, у којој венчах се млад.»
Да, православне цркве су паљене на Тимоку од стране аустроугарског (и ватиканског) окупатора током рата. Али, посебна нечовештва Аустроугари су чинили у Мачви, које је детаљно забележио чувени Швајцарац Арчибалд Рајс. Ватикан се надао да ће Србије нестати. Србија је потписала конкордат са Ватиканом само неколико дана пред атентат у Сарајеву. Циљ конкордата био је да се Аустроугарска више не бави римокатолицима у Србији јер се тим бављењем мешала у интерне ствари Србије, већ да то чини (у
Распети Срби. Аустроугарски масакар над народом Србије
српској глави тако доживљени) мало мање агресивни Ватикан. Ватикан није хтео да ратификује конкордат. „Зашто… дати свечани благослов дипломатским односима са земљом коју ће ови догађаји прецртати са карте?“ (Гаспари) „Света столица није више хтела ни да чује (после 1914.)… о намештењу акредитованог српског амбасадора“. Гавриловићу (не Иринеју, већ Михајлу који је требало да постане српски амбасадор у Ватикану) у јулу 1915. није било дозвољено да преда акредитивна писма.
Има још штошта да се напише о односу Бенедикта 15. према Србији и према рату из 1914. али за сада је довољно и оволико. Питање које је можда требало да се постави 2005. приликом Рацингеровог избора имена „Бенедикт“ постављамо сада, после његовог одласка: Шта је избором свог узора, Бенедикта 15., Бенедикт 16. хтео да каже?
Преузето са блога“Православље живот вечни”
