Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву.
Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.
Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
Религија јаких духом
Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.
Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.
Наћи смисао живота
Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.
Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.
Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.
Млади хришћанин је позван да буде мисионар
Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.
Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.
Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.
Митрополит волоколамски Иларион
