Све више је оних који пропагирају и примењују врло заводљиву, неки кажу и веома древну технику „Гледање у Сунце„, која помаже побољшању здравља, смањењу апетита, па чак и потпуном животном психо-физичком просперитету. Ова техника се зове Сангејзинг или Соларна јога.
Да би човек некако остао при здравом разуму, а опет некако поверовао да ће му ова пракса донети заиста невероватне здраствене бенефите, и не само то него му зауставити основне биохемијске процесе организма као што је глад и жеђ, многи заговорници сангејзинга сугеришу да је једино решење само „покушати` и све ће вам се само касти. И наравно, како је ова врста јоге бесплатна, свима нама доступна, врло необавезујућа, многи људи добре воље и наивне нарави почели су да се упуштају у практиковање ове „древне„ вештине. Занимљиво је да скоро нико, видевши од својих ближњих невероватне бенефите који храбро се одлучивши да направе први корак и реше проблеме који несретни лекари не могу са својом фармацеутском мафијом, нико се није запитао „А које су негативне последице?“
Сангејзери ће вам рећи да их нема, аман баш ниједне. И ако је излагање сунцу штетно по свим мединцинским испитивањима и изазива рак коже, они ће вам рећи да ни то није проблем, јер у сунце се гледа при његовом изласку или заласку, када је оно безбедно и најпогодније за директно гледање. Такође, најомиљенији аргумент је и то да човек има потенцијал да буде попут соларне батерије, да може као биљка да живи од сунчеве енергије.
Зачетник ово праксе у Америци је Хиру Ратен Манека (ХРМ), који од јуна 1995. наводно живи само од сунчеве енергије. Кренувши његовим стопама млади Масон Двинел, који се у филму Хранити се сунцем (Eat the Sun), појављује као пионир ове технике и тако почиње прича о овом феномену. Укратко ћемо препричати радњу филма, како би могли да га протумачимо.
Дакле, на почетку филма упознајемо се са Масоном, он се овом техником бави око 9 месеци, престао је да осећа глад, и поприлично се повукао у себе, што сведоче његова бивша девојка и породица. Он креће на путовање ради упознавања људи који се такође баве сангејзингом, и који такође имају невероватна позитивна искуства: не осећају глад, имају десет пута више енергије, интуитивнији су, физички јачи, свестранији, позитивнији и веселији, не болују више од болести које су имали раније. Међу њима је и један мормон, који налази цитате из Библије, где се спомиње светлост и човекова овисност од ње, мада он те делове тумачи као буквално зависност од сунчеве светлости, а не од Божије. Наравно кроз филм се појављују стручњаци из медицине, који имају нешто да придодају овој теми. Неки су потпуно у неверици и смеју се идеји да је уопште биохемијски могуће престати узимати чврсту храну, док су други вршили испитивања на ХРМ-у, и утврдили неке жлезде које могу обуставити глад, као и неке неуроне на очној рожњачи који имају неке необјашњиве функције, а који су заслужни за уношење сунчеве енергије у организам.
Затим, поред многобројних искустава и сведочења, Масана, младића кога филм и прати, одводе на детаљна испитивања очију, и откривају огромна оштећења и спаљене молекуле на његовој рожњачи. Доктори су врло забрнути, и питају се како он до сада није имао никакве сиптоме, и строго истичу да не постоји сигурно време гледања у сунце. Након ових анализа, младић одлучује да престане да се бави овом техником, бивајући веома поражавајуће за њега чињеница и да је многе људе увео у ову причу као и то да је могао потпуно да изгуби вид. Али ипак одлучује да заврши причу до краја и да дође до оних циљаних 44 минута, који су врхунац ове технике.
Кроз филм упознајемо и неку хришћанско-друидску секту, чији следбеници уз одређен ритуал праћен звучним симулацијама гледају у сунце. Вођа те секте или главни свештеник, изучавајући старе цивилизације износи закључак да су првобитне религије биле соларне религије, а да су због те праксе гледања у сунце и обожавања сунца, стари народи живели много дуже. Што у суштини није тачно, али врхунац његове изјаве да су и први Хришћани били сангејзери и да је забраном соларних религија направљена највећа грешка у историји човечанства, сугеришући да је баш Хришћанство та највећа грешка човечанства. Наравно у филму, скоро све присталице ове праксе, се позивају на древне цивилизације и њихово знање о „бенефитима сунца“ и обожавања сунца, те закључују како је данашњи човек тако далеко од тог „знања“. То неодољиво оставља утисак пропагирања паганских култова, који се враћају ненаметљиво и помало наивно у свест људи који желећи да више знају о ономе чиме се баве, бивају увучени у вртлог једне велике заблуде. Полако одпадање од вере у Бога, подстакнуто незнањем да је то Сунце које даје живот, онај духовни и вечни, наш Господ Исус Христос.
Занимљиво је то, иако на почетку једна безазлена здраствена техника, како се она трансформише и прелази у духовну конотацију и култ. Да „зло буде веће“ великог феномена и највећег браниоца ове технике ХРМ-а папараци хватају како једе у неком индијском ресторану, и то велике и обилне количине хране.
Без обзира на сва позитивна искуства која људи имају од сангејзинга, занимљиво је да је скоро код сваког од њих ова техника пробудила дубља мистична значења, не само психофизичке „бенефите“. Дакле, многи од њих су подстакнути сангејзингом почели да истражују и верују у окултистичке паганске култове и дају легитимитет истим, претежно због тога што је већине тих људи теолошки и хришћански поприлично необразована и са великим коефицијентом наивности. Такође, појам поста у хришћанству и неузимања хране у сангејзингу је дијаметрално супротно. Пост служи да човек себе суздржава од хране у којој ужива, притом већу пажњу усмеравајући на духовни пост, који је надасве важнији од телесног, како би му након дужег понављања сам пост постао начин живота у хармонији са Богом. Код оваквих квази здраствено-духовних пракси, пост се не посматра као суздржавање од физичких и психичких задовољстава, зарад стицања духовних квалитета, него зарад прикупљаља овоземаљског блага. Односно, што се дало приметити кроз читав документарац, већина људи који се баве овом техником је јако надмена у својим постигнућима сангејзингом, подцењујући све остале који не живе на тај начин и осећајући се као да су на вишем еволутивном степену од остатка човечанства. Дакле оно што се дефинитивно задобија овом праксом чији промотери тврде да је научно потврђена те у прилог томе наводе којекакве бесмислице јесте људска гордост. По речима светог Јована Лествичника: Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
Сангејзинг је једном речју псеудо религиозна и псеудо научна бесмислена и ступидна пракса пиљења у сунце од које појединац има вишеструке штете.
Питање које би требало поставити практикантима и убеђеницима у савршенство сангејзинга, међу којима су се појавили и неки наши квази-стручњаци у здравље, као што је Мирослав Киш јесте која је разлика тј. која врста живих бића користи хлорофил, а која хемоглобин? Ако буду одговорили да човек користи хлорофил, слободно их засадите у најближу саксију и не заборавите да их заливате бар једном недељно, јер и биљке не живе само од сунца, већ и од воде и минерала који се налазе у земљи.
Извор: Видовдан
