Најпознатији бугарски црквени дародавац, вршњак патријарха Павла из села Бајлова, добио је прву своју «фреску», и то на једној вишеспратници. Овај модерни бесребреник који 20. јула пуни своју 99. годину постао је синоним скромности и пример истинског хришћанина.
Добри Димитров Добрев, у народу познат као Деда Добри или Светац из Бајлова, рођен је 20 јула 1914. године у селу Бајлову, 47km удаљеног од Софије. При бомбардовању Софије током Другог светског рата једна граната пада близу њега те је од тада наглув. У браку је имао четворо деце, од којих су двоје још живи. Деда Добри се временом окреће од материјалних аспеката живота на духовне.
Око 2000. годинe поклања сво имање Цркви и данас живи у скромној малој помоћној згради код цркве “Св. Кирил и Методије” у родном селу. О њему се брине једна од његових кћери. Негде почетком 2000-их почиње и његова мисија у сакупљању средстава за обнову православних цркава и манастира.
Готово сваки дан, Добри Добрев одлази пешице или аутобусом до Софије и пред вратима храма Св. Александар Невски, који је пандан српског Храма св. Саве на Врачару по величини и значају, или пред црквом Светих Седмочисленика сакупља у пластичну чашицу новац од пролазника, који потом у потпуности дарује црквама.
Деда Добри је постао изузетно познат пошто је на бугарској телевизији обелодањено да је највећем храму у Софији даровао прилог од невероватних 35 700 лева (око 18.000 евра), што је за последњих сто година највећи појединачни прилог за овај храм. Касније је откривено да је даровао и цркву у своме селу са 10 000 лева и Елешнички манастир са 25 000 лева, као и још неке цркве.
Његова појава, у обезбоженом и осиромашеном бугарском друштву исцрпљеном тоталитарним комунизмом и исто тако беспоштедним еврофанатизмом препуном корупције и бескрупулозне борбе за материјално благостање, стекла је преко ноћи велику популарност.
О деда Добром је снимљено више емисија, које су преведене на неколико светских језика. Снимљен је и спот у коме се појављује. Прости и мудри старац је добио сајт на интернету, који су покренули људи које је његов пример одушевио. Такође има широк круг поштовалаца на друштвеним мрежама. На Фејсбуку, страница у његову част, до почетка јула 2013, има више од 31 000 чланова.
Омиљени лик доброга старца ће од сада красити један од софијских стамбених блокова. Уметник са псеудонимом «Насимо» је око главе Деда Доброг намалао и ореол са именима двадесетак врлина које «Светац из Бајлова» сматра неопходним за живот православних хришћана: доброта, поштење, чистота, смирење, великодушност, самоконтрола, добронамерност према свима, уздржљивост, неустрашивост, преданост Богу и ћутљивост су осим нестицатељности, којом се чика Добри прославио, неке од врлина на које ће ова модерна «фреска» подсећати станаре и пролазнике.
БУГАРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА има статус патријаршије. 70-ак година, је била у расколу са Православном Црквом. После Другог светског рата се вратила у окриље Православља. Преживевши тоталитарни комунизам, глобалистички политичари су изазвали још један велики раскол: Део епископа се оделио по политичкој линији и поред Синода БПЦ постојао је и «алтернативни синод БПЦ». Ови, «алтернативци», су и «рукоположили» Мираша Дедејића за псеудоепископа. Ипак, овај раскол је уз Божију помоћ и напором православних надвладан. Иако, још увек постоје остаци расколника који имају подршку неких институција Европске Уније, они немају велики утицај у друштву. Бугарска православна црква се званично изјаснила против јереси екуменизма и Равенског споразума којим се даје примат римокатоличкој јереси. Епископ који је пољубио руку папи је био смењен са положаја викарног епископа, а недавно је на црквени суд предат и случај епископа који је био близак масонима. Недавно је ова Црква, оштрим отпором државним властима, издејствовала и да се ове године не одржи парада хомосексуалаца у Софији. Бугарска штампа се негативно односи према епископату често износећи у јавност разне скандале везане за црквене личности.
Поуке Деда Доброг:
Један интервју са Деда Добрим су направили новинари ТВ Нове из Софије у његовој „колибици” у Бајлову. Подвижник Добри, иако има кревет, спава на поду. На питање „зашто нема телевизор”, каже „Те ђаволе не примам…и новине, све је то од ђавола. Све су то лажи… Све је без Бога.“ Даљи ток разговора иде овако:
Новинар: Чича Добри, да ли ћеш ти у рају бити. Да ли си у рају?
Деда Добри: Видећу. Бог ће казати пошто умрем, кад одем код Њега. То значи, да ће тамо отићи онај који иште. Он је милостиви Бог. Ономе који признаје грешку, њему ће опростити. А онај који не тражи, који се није освестио, ако га је ђаво тако ухватио…
Новинар:Kоји грех је највећи?
Деда Добри: Највећи грех је… Само да размислим. Постоји седам смртних грехова. Не лажи; Не кради; Не прељубодејствуј…
Новинар: Али, који је од њих наш највећи грех?
Деда Добри: Мислим да је прељуба. Мислим да је то највеће. Она уништава и породицу и све.
Новинар: Да ли те је страх од смрти?
Деда Добри: Није ме страх од смрти.
Новинар: Зашто те није страх од смрти?
Деда Добри: Јер… јер… Нисам сигуран. Ја сам грешан, али није ме страх што ћу умрети. И видим да овде није добро. Ако ме Бог узме, нека ме узме, и то је. Овде нисам много радостан сада.
Новинар: Кажи, како живе људи данас?
Деда Добри: Не живе добро.
Новинар: Кажи ми само на крају: Да ли ће се Господ смиловати на нас?
Деда Добри: Хоће. Хоће, на оне који се смирују пред Њим. А, на оне који се не смирују, неће се смиловати. Отићи ће се ђаволом, па он нека их води.
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“
