Пише: Славиша Лекић, свештеник
Христова фреска из манастира Св. Стефана Дечанског – нисам дошао да донесем мир него мач!
У својим предходним колумнама, писао сам о Русима, браћи по Православној линији, њиховом наоружању, а затим и о кинеском. Зашто као свештеник о томе пишем?
Најпре да кажем то, да сам мисионарски свештеник и као такав вршио сам мисију по Централној Америци: Коста Рики, Никарагви, Гватемали итд. Доста тамошњих староседеоца превео у Православну веру и покрстио доста Маја Индијанаца у Православље. Зато и могу рећи, да је Православље на том континенту у експанзији!
У том својству мисионарења, налазим се сада дакле и на истоку, где преносим овим људима, наше Српско и нама својствено Православље, које за разлику од светског и Екуменистичког Православља, ми називамо – Светосавље! Јер сматрам да ће Православље, свој зенит достићи баш на истоку и са истока усмерити своје зраке вере према целом свету.
На духовном плану, пред долазећим тиранином стоји неосвојива тврђава – Свето Православље. На материјалном плану, задржава га понижена, изнемогла, али још увек непокорена, Богом чувана Русија. Будући рат однеће милијарде живота, коренито изменити светску геополитику и извршити одлучујући утицај на коначну судбину планете. Руска армија – на Светој Гори то знају – извојеваћe низ блиставих победа у великим и страшним биткама. Богомудри оци, а међу њима и духоносни атонски старац Пајсије (Езнепидис, 1924-1994), предсказују да ће Руси заузети Цариград и предати га Грчкој. На величанственом храму Свете Софије, поруган већ више од 548 година, поново ће засијати православни крст! Према пророчанству преподобног Серафима Вирицког, после величанствених ватрених удара на Западу и Истоку, када Кина дође минимално до Урала (постоји мишљење да ће се многи Кинези обратити Христу; Поменућемо око 400 кинеских православних мученика и исповедника који пострадаше у време „боксерског“ устанка у јуну 1900.), наша измучена отаџбина препородиће се у великој духовној слави и током 10-15 година сијаће свима благодатним светлом. Овај невиђени духовни процват продужићe се до почетка последње Антихристове епохе.
Чудесни препород многострадалне Русије предсказивали су преподобни Серафим Саровски, Нектарије Оптински и велики чудотворац 20. века, свети Јован Шангајски (Максимовић).
„Требамо много молити Господа да нам опрости“, учи нас јеросхимонах Аристоклије Атонски, „кајати се за грехе и бојати се да чинимо и најмањи грех, а трудити се да чинимо добро, макар и оно најмање. Знамо да и крило муве има тежину, ау Бога је све тачно измерено. И када најмање добро претегне на теразијама, тада ће Бог излити милост Своју на Русију„ (август 1918. године).
Последње време је крајње убрзано, згуснуто, спресовано. Ми смо у епицентру наглог нарастања апокалипсе. Падају и експлодирају супермодерни путнички авиони. С адским шкргутом руше се горди небодери. Ватрене олује у прах сагоревају луциферске симболе моћи. Есхатолошку битка Добра и зла, Истине и лажи, Светла и таме, Живота и смрти, ближи се своме завршетку!
Моје Православље је искључиво антиекуменистичко, које је супротно од Екуменистичког (коме рецимо припада сав епископат Београдске Патријаршије), па самим тим је и борбено Православље. Те стога као припадник борбене Цркве, односно војинствујуће, у последње време сам и писао о наоружању Православних земаља, као што је највећа од њих Русија, и оне земље које по предсказању светих отаца Православне Цркве, тек ће то постати, на првом месту је рецимо то, Кина.
Црква овде на земљи није „торжествујућа“, т.ј. она која слави (коначну победу над злом, грехом и смрти), него је „воинствујућа“, то јест, она која се бори за Царство Небеско. Као што је и Христос рекао: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10, 34.).
Икона светитеља Митрофана
Дакле, ми се не боримо против људи грешника, јер смо и сами грешни, и јер се молимо Господу „… опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Него се боримо противу духова злобе под небом, који и нас саме варају, као и сестре и браћу нашу. Због тога је потребно да јачамо у вери, као што ап. Павле саветује: „А даље, браћо моја. јачајте у Господу, и у сили моћи његове. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога… Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете… (Еф. 6, 10 – 18.).
Наш свештеномученик Николај Велимировић, охридско-битољски и жички епископ, као један од светих Отаца који је пресказао да ће Кина у будућности, напре на верском плану па затим и на војном, одиграти значајну улогу на глобалном нивоу. Тај дан је сада дакле близу. Но погледајмо то и анализирајмо, оно о чему је много година раније предвиђао и писао овај наш велики светитељ и угодник Божији. Доста је тога написао о Кини и о кинеском Православљу. Сећамо се дивних његових стихова, посвећених младим кинеским православцима.
Китај, Китај
— песма младих Кинеза –
Од Тибета па до мора,
С Христом биће прави рај!
Затим наш велики свети отац Николај и свештеномученик наше Светосавске Цркве, даље нам је још писао о појави Православља у Кини и како је све то почело.
Злочин Европе у Китају
Било је времена кад је Европа себе рачунала најкултурнијом земљом на свету. То није било давно. То је било крајем деветнаестог века, пре једног непуног човечјег века. У то време Европа је држала под својом влашћу све народе на кугли земаљској, изузев три четири. Међу ове слободне неевропске народе рачунао се и кинески народ. Но као негда премудри цар Соломон што се није могао одржати на висини, на коју га је милост Божја уздигла, него је пао у прашину и поклонио се идолима, тако ни Европа. На вртоглавој висини, на коју се она била уздигла Божјим допуштењем, да би била светлост и заштити свих осталих мањих и слабијих народа, Европа се понела ветровима охолости, и пала је. Пала је у прашину, њеном руком натопљену крвљу осталих Божјих народа, браће своје. И још се није дигла. И Бог зна, да ли ће се икада дићи. 1897 године узбунио је Европу немачки цар Вилхелм (који сада живи као изгнаник и сужањ у туђој земљи) ускликом „Жута опасност!“ То јест: Кинези су опасни по европске народе; дакле Кинезе треба притеснити, поробити и тако учинити безопасним! И на усклик тада моћног цара одазвала се сва Европа. И настало је једно страшно притешњавање, поробљавање и пљачкање кинеске земље и кинеског народа. Руке белих људи зацрвенеле су се од крви њихове жуте браће. И недужна крв Кинеза завапила је ка Створитељу свих људи, као оно у прве дане људске историје, кад је крв Авељова завапила к Богу против Каина братоубице. И рече Бог Каину: шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље к мени.
222 првомученикa кинеских, убијених за време Боксерског устанка, 11./24. јуна 1900. године
Боксерски устанак
Но и Кинези су људи од крви и меса. При том и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900 године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали „бели ђаволи“. Ти усташи назвати су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и таране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гњев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или – како би Срби рекли – за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци „Малог Мисионара“.
Шта прича очевидац
У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје:
Главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу био је 11. јуна 1900. године. Још уочи тога дана биле су по свима улицама излепљене објаве, којима су се позивали незнабошци да побију хришћане. Уз то се грозило смрћу сваком оном ко би се усудио да их сакрије. У ноћ између 10. и 11., потом између 11. и 12. јуна боксери су се појавили са запаљеним лучевима по целом граду Пекингу; стали су нападати на домове хришћана, хватати јадне хришћане, мучити их, и приморавати да се одрекну Христа. Од страха пред мукама и смрћу многи су се и одрекли од хришћанске вере и принели су кад пред идолима. Али други нису се устрашили од мука него су јуначки исповедили своју веру у Христа. Судба њихова била је страшна. Једнима су распорили трбухе; другима су одсекли главе; треће су спалили у кућама. Лов на хришћане и њихово уништење продужавало се и у остале дане докле год је трајао бунт. Сагоревши многе куће хришћанске, боксери су изводили хришћане за зидове градске, доводили их пред храмове са кумирима. Ту су их стављали на испит, а потом спаљивали живе на ломачи.
Јунаци на мукама
– Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако: ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима.
ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима.
ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле отсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: „За Христа није тешко страдати!“ Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи.
„Војска се спрема хиљаду дана, да би била употребљена један дан“. (Кинеска мудрост)
О светском рату пре краја света свети апостол Јован Богослов у Апокалипси говори: „И шести анђео затруби, и чух један глас од четири рога златнога жртвеника који је пред Богом, Где говори шестоме анђелу који имаше трубу: Одреши четири анђела који су свезани на великој реци Еуфрату. И бише одрешена четири анђела припремљена за час, и дан, и месец, и годину, да побију трећину људи. И број војске на коњима беше две стотине милиона; и чух њихов број. И тако видех у виђењу коње и оне што седеше на њима, који имаху оклопе огњене, плавичасте и сумпорасте; и главе коња беху као главе лавова, и из уста њихових излажаше огањ и дим и сумпор. Од ова три зла погибе трећина људи, од огња и од дима и од сумпора што излажаше из уста њихових. Јер је моћ коња у устима њиховим и у реповима њиховим, а репови су њихови слични змијама, и имаху главе и њима они су шкодили“.(Откр. 9, 15-19).
НР Кина има најбројнију и најјачу армију у Азији, а можда и у целом свету – око 4 млн. људи, али под оружје може се ставити готово 200 милиона! Како видимо, световни аутор, који тешко да влада основим знањем текста Апокалипсиса и његовим тумачењем, указује управо тај „број војске“, о ком говори свети апостол Јован Богослов!
Схиjеромонах Аристоклo Атонски 1917-18. године, предсказуе будућа дешавања:
„Средњи Исток постаће ареном ратова, у којима ће учествовати Pуси.
Пролиће се много крви, и чак ће Кинези прећи реку Еуфрат, имајући 200.000.000 армију, и доћи ће до Јерусалима. Јасан знак да се приближавају ти догађаји, биће рушење џамије Омара, јер ће њено рушење значити почетак радова на саздању храма Соломона, који је био изграђен управо на том месту.
У Константинопољу десиће се велики рат између Руса и Европљана, и пролиће се много крви. Грчка неће играти првенствену улогу у тој арени, али њој ће предати Константинопољ, не зато што ће нас уважити Руси, већ зато, што се неће наћи боље решење, и договориће се заједно са Грчком, при чему ће на њих деловати тешке околности. Грчка армија неће успети да пође тамо, а град ће јој бити предан.
Мени су говорили, да армија Кине у овом моменту броји двеста милиона, тј. конкретан број, о ком пише свети Јован у Откровењу. Када чујете, да воде Еуфрата Турци заграђују на узвисинама браном и користе их ради наводњавања, тада знајте, да смо већ ушли у припрему тог великог рата и на тај начин се спрема пут за двестамилионску војску од истока сунца, како говори Откровење“.
Хришћанство у Китају
Нешто пре 700 година била је прилика да сви Кинези као један приме веру хришћанску. У то време владао је китајским царством цар Кублај кан. Њега је посетио био један племенити Венецијанац, Марко Поло, знаменити светски путник. Марко Поло необично се допао цару Кублају, и овај га је често призивао у свој двор и с њим разговарао као пријатељ са пријатељем. Кад је цар упитао Марка Пола о вери европских народа, Марко је са великим усрђем и знањем изложио цару откривену науку Господа Христа. После дужих разговора и после дугих размишљања цар је изјавио своме госту, да је он вољан да прими веру Христову са целим својим народом. Обрадован том царевом изјавом Поло каже цару, да су зато потребни свештеници, и да је он готов ради те велике ствари вратити се дома и издејствовати где треба, да се пошаљу у Китај хришћански свештеници. Тако се он растане са царем и поврати у Венецију и у Рим. Али ту је доживео неочекивано разочарење. Кад је он почео причати о Китају као једном великом царству, већем од целе Европе и многољуднијем од Европе, о жутим људима и њиховим вештинама, о животињама и биљкама, непознатим у Европи – сви су га почели исмевати и називати га лажовом. Његови најближи пријатељи сматрали су га полуделим. И тако овај велики човек умре у највећем огорчењу, презрен и одбачен од свију.
Свети Јован (Максимовић) Шангајски
Пре Марка Пола у Китају је проповедано Јеванђеље, но углавном међу простим народом. По предању, прву Благу Вест о Сину Божјем донели су у Китај такозвани томисти, то јест хришћани из Индије, где је проповедао апостол Тома. Но проповед томиста није се показала успешна. Нешто успешније, но не много, прошли су несторијанци, јеретици хришћански, који су као изгнаници из Византијског царства, пошли на Далеки Исток, и допрли до жутог царства.
Да је Марко Поло успео да за живота Кублај кана одведе хришћанске свештенике, на сву прилику да би цео китајски народ тада био крштен. Али ваљда промислу Божјем хтело се, да то дело одложи. Римокатоличка црква је после слала неке своје мисионаре у Китај, међу овима и језуите. Најчувенији њихов мисионар био је Ксавије. Но својом међусобном свађом језуити саблазне Кинезе, те их ови једне побију а друге протерају. После римских мисионара дошли су у Китај протестантски мисионари из Енглеске и Америке. Најзад се јавила и мисија православна, руска, с којом смо раније упознали читаоце.
Продавац београдских новина кинески владика
У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају.
Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење.
Свештеномученик Николај Велимировић, охридско-битољски и жички епископ
Пророчанствa старца Пајсија Атонског
У лето 1987. запитао сам старца у вези будућег светског рата, онај који се зове „Армагедон“ и о коме се пише у Светом Писму.
Са очинском пажњом он ми је дао информацију коју нисам очекивао. А чак је желео да отвори неке знаке да нас убеде да смо заиста у генерацији Армагедона. Дакле, он је рекао: “Када будете чули да воде рекe Ефрата Турци преграђују браном и његову воду користе за наводњавање, онда знајте да смо већ ушли у припрему Великог рата, и на тај начин припрема се пут за две стотине милиона војника са стране одакле излази сунце, према Откривењу.
Предходно има се десити то: пресушиће река Еуфрат и тада би се туда могло са веома бројчаном воском прећи. Мада – Старац се осмехну на овом месту – ако две стотине милиона Кинеза буду прошли туда, и они попију (свако од њих) по једну чашу воде, река Еуфрат – биће пресушен!
Мени су причали да војска Кине у датом моменту, може бројчано износити две стотине милиона војника, што је, специфичан број, који је описао Св. Јован у Откривењу. Кинези чак изграђују пут, који се зове „чудо епохе“: његова ширина је таква да њиме лако могу прећи хиљаде војника, постројени заредом. Ову трасу су Кинези довели до границе Индије.
Православна црква у Шангају, Богојављења Господњег фотографија из 1923. године
