(Пацифизам као ратна техника – део трећи)
-Ми знамо да ви имате кључну улогу. Нама је господин Визнер врло јасно рекао, да је стуб српске националне заједнице – Српска православна црква… (сепаратиста Бљерим Шаља у разговору са јм. Савом Јањићем)
Учестали сусрети п. Иринеја са врхом државе током договора Дачић-Тачи.
Сличности између папе Бенедикта и патријарха Иринеја нису занемарљиве. Мада је папа Бенедикт 15. био начелник једне јеретичке верске организације током Првог светског рата, а п. Иринеј дошао на чело једне помесне Цркве, у њиховом избору, карактеристикама, односу према светској власти, непријатељима, ужим сарадницима… у свему томе има видљивих сличности и паралела. Није добро што је тако, то је сигурно, јер Ватикан је већ хиљаду година позорница дворских и свакојаких других сплетки. Зар да се са њиме пореди Православна Црква вођена Духом Светим? Само велико отпадништво, апостасија у оквиру Цркве, може учинити да буде сличности између Цркве и јереси. Да ли је патријарх Иринеј уопште православан, то је питање којим се овде нећемо бавити.
Но, почнимо са поређењем.
Пацифизам
Главна сличност п. Бенедикта и п. Иринеја јесте, управо, њихов пацифизам. Обојица представљају пацифисте ради одређених политичких циљева. Патријарх Иринеј је овај свој «ореол» сам себи наденуо, приликом интервјуа за Б92, али је и својим каснијим деловањем доказао да је био у праву називајући себе пацифистом. Папа је ореол пацифисте стекао мировним акцијама и иницијативама које је покретао током Првог светског рата или за које је употребљен његов ауторитет.
Да ли је пацифизам исто што и миротворство?
Миротворство, само по себи није ни добро ни лоше, оно је оруђе, тактика у рукама човека. Истинско миротворство је нешто заиста добро, али, управо због тога што је добро, оно се често злоупотребљава, тако да се под маском миротворства често може наћи свакојако зло. Миротворство у неким случајевима може бити на општу корист, а некад на општу штету. Ово ће нам бити јасније, уколико погледамо на неке примере из Новог Завета који говоре о томе:
«Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.» (Рим. 12, 18)
«Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.» (Мт. 10,34)
«А ја вам кажем да се не противите злу, него ко те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.» (Мт. 5,39-40)
„Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ (Мт. 7,15)
„Од све љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15,13)
”И начинивши бич од узица (Исус), изагна све из храма, и овце и говеда ; a мeњачима просу новац и столове испретура.” (Јов. 2,15)
Папа Бенедикт 15.
Све ове заповести и примери нису контрадикторни како би се неупућеним чиниле, већ су све у складном јединству и правилно се тумаче уколико се сагледа контекст у коме су исказане. Ипак, они који не желе Истину, већ ради својих себичних интереса чак и јеванђелске заповести злоупотребљавају, тумаче их ван контекста искрививши им значење. Једно је јасно из свих ових заповести – православни хришћанин не може бити ултимативно, по сваку цену, миротворац-пацифиста, јер тиме поништава заповести које га покрећу на борбу и гнев против зла и неправде. Ако је Христос показао свој праведни гнев и ревност протеравши трговце из храма, човеку је дато да Га подражава, а не да ниподаштава поуку из овог догађаја.
Ореол папе Бенедикта 15. као миротворца исходи из тога што је он користио свој ауторитет међу римокатолицима да их позове на мир у Првом светском рату у тренутку када је Аустроугарској и Немачкој то највише одговарало. Истовремено, његови позиви на мир доводили су до падања борбеног морала код римокатолика у војскама Антанте, што их је доводило у дефанзиву. Папа је идол римокатолицизма, радити против папе значи за искреног римокатолика неопростив грех. Папа је тај који проглашава опроштење грехова, он је од 1870. «незаблудив», додуше само «екс катедра», али овај његов ауторитет је «мађија» која може римокатолику у италијанској војсци у потпуности да помути ум. Па, док генерал Луиђи Кадорна (иначе одан римокатолик) наређује јуриш, а папа Бенедикт 15. чита лекције о томе да је сада најповољније време за мир, јадни редов, италијански војник, збуњен и несигуран кога да од њих двојице слуша, промашује аустроугарског нападача и бежи из рова. Тако су Аустроугарска и Немачка, под утицајем римокатоличке пропаганде по црквама и у новинама, разбиле италијанску војску код Кобарида (Капорета).
Шематски, то је изгледало овако – папа Бенедикт 15. био је у финансијској кризи током рата. Немачка је дрешила кесу и финансирала Ватикан изобилно. За тај новац се тражио рачун, тј. противуслуге. Тако је створен пацифистички ватиканско-немачки фронт са седиштем у неутралној Швајцарској који је био ангажован у моментима кад је то Немачкој највише одговарало. Немачка је сличан метод применила и са социјалистима, претечама хипи покрета и Наташе Кандић. Оваквим сплеткама могли су само да је поуче језуити које је Немачка свечано примила негде пред Први светски рат. Пре тога њихово постојање било је тамо забрањено. 12. фебруара 1919. будући папа Пије 12. Паћели, који је био нунције у Немачкој, изјављује поводом језуита: „Осигурали смо свој положај у Немачкој…»
1.8.1917. папа Бенедикт 15. упућује Мировну ноту… Осим ватиканске штампе и предикаонице, то је аларм и за социјалисте за акцију. У октобру, социјалиста Пјетро Миљори напада владу што није одговорила на ноту… Још пре пораза код Кобарида барон Монти брани папу 29.9.1917. Каже да није праведна оптужба да је папа ослабио Мировном нотом ратно расположење… Ипак, 24.10.1917. располућена пацифизмом италијанска армија је разбијена. Јединице Друге армије напустиле су своје положаје у току аустрогарске офанзиве…. 28.10.1917. немачке трупе су ушле у Чивидале, а аустријске у Монфалконе и Горицу, 130.000 италијанских заробљеника је пало у ропство, 900 артиљеријских оруђа је заплењено. Удине је пало 30.10… Томас Пејџ, амерички амбасадор, 2.11.1917: „Читава борба Савезника била доведена у питање мировним предлозима Ватикана који су допринели садашњој ситуацији на тај начин што су ослабили одбрамбене снаге Италије“ (Хаусове хартије). Пејџ је предлагао је да се створи организација за одбрану од дефетистичке пропаганде. Савезници и Американци су осудили папу и Ватикан, приписујући им одговорност за италијански катастрофалан пораз. Кад су видели шта су направили, Ватиканци су подстакли свештенике да организују молебне за победу италијанског оружја, наравно, молитве су читане само на оном подручју Италије које није било окупирано, што је био наиван пропагандни потез.
Монаси Дечана су већ 2010., после уклањања епископа Артемија са Косова и Метохије учествовали на пацифистичком скупу под председништвом Наташе Кандић
Да ли је и патријарх Иринеј пацифиста овог калибра? Чини ли његов пацифизам добро или зло народу српском? Подаци о овоме тек постају јасни после неколико пацифистичких акција извршених на Косову и у Хрватској. Чињенице говоре да је његов пацифизам заиста лепо упаковани дефетизам, обесхрабривање православних и аминовање пораза. Ако је Христос протерао трговце из храма, п. Иринеј је са њима ћаскао и можда понешто и трговао. Стара престоница Србије, Призрен, постала је позорница ружне појаве пацифизма. Некада царски град Стефана Душана, а касније град којим је владао господин Вук Бранковић, доживљава злоупотребу од црквених пастира. Краљевић Марко, који је подигао цркву «Св. Ваведења» (Св. Недеље) у овој вечној престоници и даље не реагује, није изорао друмове како би спречио да учесници пацифистичке представе дођу у Призрен.
Призрен је изабран за театар пацифизма због једноставног разлога што је подесан за режију. У њему нема слободног православног народа који би својом бунтовном импровизацијом покварио представу. Мање од 20 православних хришћана, који живе под терором албанских нациста немају тај «луксуз» да отворено говоре истину. Други разлог за избор Призрена је његов историјски значај и ауторитет у Српству. Једна држава пада, тек кад јој буде покорена престоница, срце. Уз сво поштовање према Београду, Призрен је духовна престоница српског народа, оно што је Јерусалим за Јевреје.
Набројмо пацифистичке акције новог патријарха српског:
а) Посета Хрватској, јуна 2012., била је у смислу апологизирања Хрватске, обремењене монструозним злочинима против човечности и промовисање добрих односа између Србије и Хрватске. Такође, посета је послужила за стварање идиличне слике о пријатељству између римокатоличке верске заједнице и Православне Цркве у 
циљу даљих екуменистичких пројеката. Скарадни сусрет Синода СПЦ са Хрватском бискупском конференцијом одржан је у свечаној сали, а над главама српских архијереја је висила слика ратног злочинца Алојзија Степинца, викара усташке војске током Другог светског рата. П. Иринеј је пред камерама исповедио протестантску «теорију грана», и оценио да су односи СПЦ и Хрватске добри, казујући да је један једини проблем реституција, тј. повратак црквене имовине коју су комунисти национализовали. Али, по патријарху, тај проблем постоји и у Србији, тако да по његовим речима излази да је положај православних у посттуђмановској Хрватској и Србији апсолутно једнак.
б) У време барикада на северу Косова 2011., патријарх је тражио од Срба да склоне велики крст који су поставили на главном путу. Уопште, понашање и ћутање патријарха током барикада може се оценити као пацифистичко (тј. дефетистичко). Посебно је карактеристична била слава у Пећкој Патријаршији на којој су присутствовали патријарх Иринеј, представник НАТО пакта Ерхард Билер и представници београдских власти који у то време подржавају НАТО у рушењу барикада. У Патријаршији једино није било политичких представника Срба са Косова. Остао је утисак да нису били позвани јер их НАТО посматра као «паралелне институције».
в) Патријарх је 2012.године учествовао у прослави Видовдана у организацији институција самопрокламоване «Републике Косово» у Грачаници. У друштву делегације сепаратиста је присутствовао приредби у порти манастира.
Центар Призрена, пред Синан-пашином џамијом
г) Заседање Синода у Призрену фебруара 2013., у време бриселских договора Ештон-Тачи-Дачић о укидању институција Србије на Косову и Метохији. Режираном шетњом архијереја кроз Призрен, послата је порука српској јавности да су се терористичке страсти према Србима на Косову слегле, и да постоји слободна кретња. Друга важна порука је да патријарх и Синод СПЦ брину за Србе на КиМ, те се тамо заседа. Истовремено, умножене су посете и заједничка медијска појављивања патријарха и преговарача (договарача) из Брисела, тј. са председником владе Дачићем и председником државе Николићем, чиме се патријархов ауторитет користи као подршка у овим договорима, којима се Срби са КиМ. противе.
Закључак
Поступци папе Бенедикта 15. током Првог светског рата били су усмерени као подршка најпре Аустроугарској која је сматрана за последњи бедем римокатолицизма. У том смислу он је пацифизмом разбио војнички морал свог сопственог народа и био кључни помоћник аустроугарско-немачке победе код Кобарида. Дефетизам који се ширио кроз италијанску армију под утицајем папе и социјалиста био је главни узрок пораза Италије у тој битки. Пацифизам п. Иринеја своди се на подршку евроатлантских интеграција Србије по сваку цену, мада се понекад вербално и козметички «противи» издаји Косова, као што се папа Бенедикт после пораза Италије молио за њену победу. Сламање напетости између Србије и њених непријатеља – Хрватске која тренутно врши насилно покатоличавање преосталих младих Срба, и самопроглашене «Републике Косово» – доводи до дефетизма и слабљења народног отпора евроатлантској влади Србије. Обзиром на велики значај јерархије СПЦ у српском народу, потпуна опредељеност једних јерарха за Европу која «нема алтернативу» или ћутање других, може довести до народне катастрофе и коначни губитак Косова.
Литература:
-Живојиновић, Ватикан и Први светски рат
-Лакроа Риз, Ватикан, Европа и Рајх, од Првог светског рата до Хладног рата
Преузето са блога “Православље живот вечни“
