- Обојени преврат није могућ без страног уплитања. Ако се у земљи покрене механизам обојеног преврата, значи да је подвргнута спољној агресији
- У случају да национална елита не иде на беспоговорну капитулацију – примењује се метод „мирних уличних протеста“. Уз помоћ притиска улице непослушну елиту приморавају да преда власт попустљивијим колегама стављајући је пред избор: да добровољно оде или да покуша да угуши протесте и ризикује да се појаве „случајне“ жртве које ће омогућити да се режим назове „крвавим и диктаторским“
- Ако оружани преврат у престоници не пролази или не постиже циљ, активира се варијанта грађанског рата. У тој варијанти држава-агресор проглашава легитимну власт нелегитимном, признаје „устанике“ и почиње да им пружа политичку, дипломатску, финансијску, материјалну, а затим и војну помоћ
- Активирање те варијанте видели смо у Ираку, Србији и Либији. Само у Сирији она за сада није успела. Међутим, ту се појавио суштински нов моменат. На други тас ваге (као подршка легалној влади земље која је подвргнута обојеној агресији) стављени су ресурси, укључујући и војне, друге суперсиле. Ситуација је прешла из режима обојеног преврата у режим директне војно-политичке конфронтације суперсила, која је била карактеристична за време корејског и вијетнамског рата
- Корејски, вијетнамски и други ратови (50-90-их година прошлог века) били елементи сукоба СССР и САД на туђој територији. Као један од видова хибридног рата – савремени обојени преврати су елементи сукоба Русије и САД
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
ДАНАС „обојене преврате“ државе не оцењују као унутрашњу опасност (сфера интереса обавештајних служби и полиције), већ као опасност споља. Уз то, та опасност има карактер војне агресије, чије је одбијање прерогатив оружаних снага.
Обојени преврати, као елемент савременог хибридног рата, постали су актуелни не само зато што је директан сукоб нуклеарних сила постао немогућ због гарантованог узајамног уништења. И раније су и сада се разматрају различити сценарији ограниченог нуклеарног рата или ратног сукоба великих сила уз примену не-нуклеарног наоружања.
Ако се нуклеарно оружје налази у арсеналима, значи да је могућ ратни конфликт и са његовом применом, а генералштабови су обавезни да имају планове за случај таквог конфликта…
Блицкриг, да и не говоримо о дуготрајној кампањи, постао је нерентабилан.
Обојени преврат не реализује се тамо где су настали унутрашњи предуслови за промену режима (класична револуционарна ситуација), него тамо где постоји спољна сила заинтересована за успостављање своје реалне контроле над државом – жртвом.
Обојени преврат није могућ без спољног уплитања. Ако се у земљи покрене механизам обојеног преврата, значи да је подвргнута агресији.
Питање идентификације агресора обично не ствара проблем. Међутим, у оквирима савременог међународног права није могуће коректно доказати његове агресивне намере ма колико оне биле очигледне. Агресор ће увек објашњавати, чак и своју отворену умешаност у унутрашње ствари државе-жртве, хуманитарним побудама, као и заштитом људских права.
Подсетићу да у складу са Хелсиншким споразумима (још у оквиру КЕБС-а, који су постали правила ОЕБС-а и ОУН-а) питања заштите људских права не могу да буду искључиво унутрашња ствар било које државе.
Поред тога, агресору је потребно да легитимизује своје поступке пред међународном заједницом. Због тога он, по правилу, настоји да добије мандат од ОУН-а или ОЕБС-а за директно мешање, или, у крајњем случају, да формира формалну међународну коалицију од неколико десетина држава да би замаскирао агресију принудом „антинародног режима“ на поштовање међународних норми.
То ставља одређена ограничења на формат државе која је спремна да искористи механизме обојених преврата. Држава-агресор мора да поседује не само војну супериорност над земљом-жртвом (управо овај моменат није обавезан, иако је пожељан), као и неопходне и довољне политичке и дипломатске могућности за међународно-правну подршку своје умешаности.
Као и сваки рат или ратна операција, обојени преврат детаљно се планира и припрема, при том у неколико варијанти, зависно од нивоа отпора државе-жртве.
Идеална варијанта је капитулација или издаја националне елите. Ова варијанта у сваком погледу изискује најмање трошкова. На тај начин сви ресурси државе-жртве, укључујући политички систем и вертикалу власти, могу одмах да буду искоришћени од стране агресора за сопствене геополитичке интересе.
У случају да национална елита не иде на беспоговорну капитулацију примењује се метода „мирних уличних протеста“. Уз помоћ притиска улице непослушну елиту приморавају да преда власт попустљивијим колегама стављајући је пред избор: да добровољно оде или да покуша да угуши протесте и ризикује да се појаве „случајне“ жртве које ће омогућити да се режим назове „крвавим и диктаторским“, да се оптужи због „полицијске суровости“ и да се објави да је он изгубио реалну легитимност.
Ако варијанта мирног притиска не пролази, онда се након неколико недеља или месеци (зависно од ситуације и чврстине режима земље-жртве) замењује варијантом оружаног преврата. У том случају режим мора да бира сада већ између капитулације и неизбежних жртава оружаних сукоба, које се могу бројати у десетинама или чак у стотинама.
Истовремено са активирањем варијанти „мирног протеста“ и оружаног преврата држава-агресор организује политичку и дипломатску изолацију режима-жртве.
Ако оружани преврат у престоници не пролази или не постиже циљ, активира се варијанта грађанског рата. У тој варијанти држава-агресор проглашава легитимну власт нелегитимном, признаје „устанике“ и почиње да им пружа политичку, дипломатску, финансијску, материјалну, а затим и војну помоћ.
На крају, ако грађански рат дође у безизлазан положај или побуњеници почињу да трпе поразе – могућа је реализација директне агресије (под изговором да је из хуманитарних разлога). Она се у мекој варијанти ограничава успостављањем зоне забране лета и „упумпавањем“ наоружања побуњеницима (укључујући и тешко). У тврдој варијанти – реализује се упад страних копнених снага, по правилу, скривен (маскиран „добровољцима“ или се остварује снагама за специјалне операције).
Као што видимо, без обзира на формално миран, технолошки лак и информациони карактер обојеног преврата, његову успешност у пракси гарантује присуство, за леђима дипломата и новинара, оружаних снага које су спремне да у случају потребе угуше отпор националне елите, чак и ако она одлучи да се бори до краја. Активирање те варијанте видели смо у Ираку, Србији и Либији. Само у Сирији она за сада није успела. Међутим, ту се појавио суштински нов моменат.
На други тас ваге (као подршка легалној влади земље која је подвргнута обојеној агресији) стављени су ресурси, укључујући и војне, друге суперсиле. Ситуација је прешла из режима обојеног преврата у режим директне војно-политичке конфронтације суперсила, која је карактеристична за време корејског и вијетнамског рата.
Односно, уклоњен је неопходан услов за успех обојеног преврата макар у једној од варијанти – услов апсолутне политичке, дипломатске, економске, финансијске и војне надмоћности државе-агресора над земљом-жртвом.
Обојени преврат не може се зауставити ни консолидовањем елите земље-жртве (он ће само прећи у следећу фазу), ни спремношћу структура силе да извршавају своју дужност (оне ће се раније или касније исцрпсти), ни ефикасним радом националних медија (угушиће их огромне технолошке могућности агресора).
Спремност државе-жртве за отпор агресији јесте неопходан али није довољан услов за блокирање механизама обојеног преврата. Започету обојену агресију може да заустави само подршка властима земље-жртве од стране друге суперсиле која је кадра да се равноправно супротстави агресору у свим аспектима конфронтације, на свим платформама и активирањем свих средстава.
Савремени обојени преврати су посебне операције глобалне конфронтације суперсила. Исто тако се испостављало да су корејски, вијетнамски и други ратови (50-90-их година прошлог века) били елементи сукоба СССР и САД на туђој територији. Као један од видова хибридног рата савремени обојени преврати су елементи сукоба Русије и САД.
То је рат. Нови вид рата. Није рат као наставак политике другим средствима (по Клаузевицу), већ обојена технологија као наставак рата другим средствима.
У Сирији се води индиректни рат суперсила – Сједињених Држава и Русије
Овај рат ми смо почели да водимо пре него што смо схватали да се налазимо у стању рата. Као што нам се то често дешава, ми смо рат почели од пораза 90-их година, али смо се освестили, научили да ратујемо и у последње две године боримо се успешно.
Превела Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
