Притисак на Србију од стране запада да постане део новијих евроатланских интеграционих структура траје практично од почетка 90-тих година прошлог века. Те евроатланске интеграционе структуре су Европска Унија и НАТО. За тих више од 20 година притиска у Србији је реално постојао само један фронт – евроатлански.
Он је био добро организован и финансијски подржан и прожимао је својим радом практично све сфере србског друштва. Резултати рада евроатланског фронта су данас свима у Србији очигледни. Србија је вештачки позападњачена земља, са разореним традиционалним србским системом вредности. Шта је то традиционални србски систем вредности? Традиционални србски систем вредности је систем вредности који се формирао под утицајем византијске цивилизације. А вредности византијске цивилизације су хришћанске вредности, које су у поређењу са либералним вредностима Запада конзервативне.
А по Јовану Цвијићу карактер византијске цивилизације је посредно евроазијски: „Али су карактер византијске државе и византијске цивилизације били, исто тако као и Хришћанство, и то великим делом, источњачког порекла; њихови најистакнутији грађани долазили су, једни из Предње Азије, други са Балканског Полуострва. Као и у ранијим цивилизацијама егејског басена и у византијској цивилизацији се огледао посреднички евразијски карактер ових области.“(књига „Балканско полуострво и јужнословенске земље“). Последњи остаци србских традиционалних вредности се ломе под гусеницама европског булдожера, а последњи слабашан отпор пружа разједињена србска патриотска опозиција која трпи тешке поразе на локалним изборима на које излази. Са тако скоро потпуно разореним традиционалним србским системом вредности на који је навучена западна либерална одећа која јој не пристаје Србија личи на страшило. То страшило је за оне ван Србије прилика да га још више унаказе, а за оне у Србији тешко мучење које се претвара у националну катастрофу.
Реално гледано, током 90-тих година прошлог века Србија није имала неке велике могућности у својој спољној политици, јер је њен стари историјски савезник Русија и сама била у проблемима које су карактерисали унутрашње друштвено растројство и спољно-политичка слабост и попустљивост Западним притисцима који су се сводили на то да се потрвди његова победа у „хладном рату“ до потпуног уништења Русије које би се огледало у њеном територијалном комадању и економском ропству. Тачка преокрета је била смена у Кремљу, то јест долазак на чело Русије Владимира Путина. Постепено, корак по корак, Русија се вадила из ситуације у којој се налазила, да би данас скоро потпуно повратила своје политичке, економске и војне позиције.
Кључни стратешки правац у спољној политици нове путиновске Русије су постале – евроазијске интеграције. Ради се оваплоћењу у савременим условима евроазијске идеје која је настала у редовима руске емиграције после Октобарске револуције 1917. године. Савремене евроазијске интеграције за сада имају, пре свега, економски (Царински савез, будући Евроазијски Економски Савез) и војни (ОДКБ) карактер и оне представљају одговор на економске и војне интеграције Запада (Европска Унија и НАТО). Говорећи укратко о историји савремених евроазијских интеграција, поменимо да су 18. новембра 2011. године председници Русије, Белорусије и казахстана потписали Декларацију о Евроазијској економској интеграцији, а 29. маја 2012. године на састанку председника држава чланица Царинског савеза у Астани је био одобрен план рада за припрему пројекта Договора о Евроазијском Економском Савезу. Предвиђено је да у априлу 2014. године пројекат Договора буде представљен за одобрење на заседању Савета Евроазијске Економске Комисије, а последња етапа у формирању новог економског савеза би требала да буде потписивање Договора од стране председника држава чланица у мају исте године.
У другој половини 2014. године Договор о формирању Евроазијског Економског Савеза треба да прође ратификацију у парламентима држава које су га потписале, а 1. јанаура 2015. године Евроазијски Економски Савез треба да почне са радом. У овом тренутку експерти три земље чине велике напоре на послу скидања свих баријера на путу слободног кретања роба, услуга, капитала и радне снаге са циљем да се заједнички царински простор претвори у заједнички економски простор.
Стварање Евроазијског Економског Савеза са најављеним присаједињењем Киргизије и Јерменије, имаће велики мећународни значај. Нови економски савез који ће се налазити на територији централног дела Старог Света представљаће главну карику у повезивању економија југо-истока евроазијског континента и западног полуострва Евроазије – Европе. Привлачност новог економског савеза је, између осталог у томе, што многи виде реалну корист од њега у глобалном економском контексту.
Тако на пример председница Јужне Кореје недавно је предложила да се направи нови Велики свилени пут који би обухватио заједничку транспортну мрежу аутомобилских и железничких путева Јужне Кореје, Северне Кореје, Кине, Русије и земаља Централне Азије да би се спојио са Европом. „Стварање Нове Евроазије није пуста машта. То је циљ који се може достићи. Нова Евроазија ће обезбедити нови прилив инвестиција и радних места. Неопходно је претворити Евроазију у стварно заједнички континент, чиме ће се открити нова ера.“ – изјавила је председница Јужне Кореје.
Стварањем Евроазијског Економског Савеза као економске и постојањем ОДКБ као војне компоненте евроазијских интеграција и Србија добија алтернативу у својој спољној политици. Зато Србија треба да се окрене Истоку и Русији-Евроазији како је ту особену цивилизацију назвао један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки, а чији је Србија, као што смо већ рекли, неодвојиви део преко њеног византијског крила. На овај начин Србија ће престати да буде страшило и вратиће се сама себи и својим вредностима које у многоме деле и земље и народи Евроазије.
Русија јесте за Србију пријатељска и братска земља, али у реалном свету постоји и интерес који се остварује кроз политику. Зато треба да ускладимо своје интересе са интересима Русије. Да ли Русија помаже Србији? Да, помаже. На пример у вези са Косовом и Метохијом Русија спречава његово отцепљење по међународном праву. Русија је, такође, омогућила Србији и бесцаринску трговину. Дакле, Русија помаже Србији у њеним стратешким политичким и економским интересима. А стратешки интерес Русије су евроазијске интеграције. Улазак Србије у евроазијске интеграције би био од великог значаја за Србију у позитивном смислу, а што се поклапа са стратешким интересима Русије. Зато предлажемо да Србија направи судбински заокрет од Запада ка Истоку и да се тиме прекине агонија у којој се налази.
Прозападне снаге у Србији већ 20 година истичу србске евроатланске интеграције као политичко питање прве класе којим машу пред очима просечно неинформисаног и политички корумпираног бирача. Са те стране до сада није било против одговора. Сматрамо да србске евроазијске интеграције треба да постану политичко питање прве класе и да то буде одговор прозападним снагама, то јест да се направи србски евроазијски фронт против србског евроатланског фронта. Ако Србија постане део Нове Евроазије, ако постане економски јака и војно безбедна у савезу са Русијом-Евроазијом, онда ће она поново постати Пијемонт и за друге србске крајеве, пре свега за Републику Србску и Црну Гору. Само тада ће бити могуће и србске интеграције. Овако су србске интеграције немогуће, а све су јаче србске дезинтеграције. Србија мора да постане магнет за Србе и не само за Србе у региону. Како се то данас постиже? Па видели смо на примеру Русије – јачањем економије и војске. Русија је управо на тај начин постала магнет за многе у свом ближем окружењу.
Не можемо успети не без сарадње са Русијом, већ без савеза са Русијом. А формат савеза који се нуди су управо евроазијске интеграције. Другог реалног формата нема. Ми сматрамо да је евроазијски формат добар и предлажемо да се све патриотске снаге у Србији уједине око србске евроазијске идеје.
За слободну и економски јаку и војно безбедну Србију у Новој Евроазији!
Горан Тешић / Евроазијска Србија
