РУСИЈА ЈЕ НАПРЕДОВАЛА ПОД ОНИМА КОЈИ СУ УМЕЛИ ДА ВЛАДАЈУ: ИВАНОМ ГРОЗНИМ, ПЕТРОМ I, СТАЉИНОМ…
- Представља ли Путин на глобалном нивоу, у спору са светским клановима, само себе или још увек постоји Руски Ред који он заступа? Засад оваква питања остају без одговора. Русији је, несумњиво потребан политички Јури Гагарин – то је част и слава наше епохе, али мора постојати и Тим космонаута (као језгро Реда) и партија као претходница овог тима
- Путинов задатак није само да врати Русији њено историјско месту у „ансамблу великих сила“, већ и да реши проблем, који пре њега није могао да реши ниједан цар-император-генерални секретар-председник Русије. Да остави иза себе такав систем, који ће наставити посао вође након што се он повуче са власти
- Две године пре председничких избора 2018. године, Путин је почео да припрема тим нових младих управљача који би требало да чине окосницу тима који ће бити одговоран за даљи развој Русије. Реч је о именовању 2. фебруара, заменика министра одбране Русије Алексеја Дјумина на место вд губернатора Тулске области. То је заиста карактеристичан догађај који ће утицати на много шта у земљи, укључујући и припрему за избор главних дублера Путина
- Дјумин је много година био близак Владимиру Путину и он је могао оценити његове личне и пословне квалитете. То јест, Дјумин је почео као редовни официр службе безбедности и дошао је до највишег нивоа у хијерархији
- Искрено се надам да ће Путин ући у историју Русије као политички делатник, који је успео да створи чврсту групу снага посвећених Отаџбини
Пише: Јуриј БАРАНЧИК
ПИТАЊЕ стабилности политичког система у Русији је одувек било основни проблем.
Што је јачи био вођа Русије, што је чвршћи био његов тим – земља се ефикасније и динамичније развијала.
Историја Русије је показала више него једном да је сила спољашњег притиска обрнуто пропорционална снази елите. Чим видимо јаку земљу, вођену чврстом елитом – ера Ивана Грозног, Петра I, стаљински период Совјетског Савеза – раст Русије нико не може зауставити.
Чим почну унутрашње конфузије и колебања, усвајање страних и Руском свету туђих идеологија – Николај Други, Привремена влада, Хрушчов, Горбачов, Јељцин… – земља брзо почиње да се котрља у пропаст.
Једна од главних негативних карактеристика Русије је било то што су у политичкој историји земље постојале јаке вође, али из неког разлога нису могли да за собом оставе снажну и заједничким циљевима и задацима развоја земље уједињену елитну групу (Павел I, који jе вратио Петрограду титулу првог Јерусалима, контролу над Малтешким Редом, Редом Темплара, био је убијен од стране локалне пете колоне уз подршку англосаксонаца).
И, ово – није претеривање, ово је законитост. Чак је и Стаљин успео само да формира групу следбеника свог курса, али није успео да их остави на власти.
Због тога познати марксистички филозоф Ричард Косолапов примећује: „Стаљин се није изборио са највећим проблемом партијских кадрова. Он је тек почео да припрема способну замену, почео је да бира људе. Али, знате, бирократска машина партијског и државног апарата има сложене унутрашње законе, она је веома својевољна и Стаљин је на неки начин био заточеник те машине. Управљати њом је још увек могао, али да изађе и уступи место неком другом – није. Људи које је Стаљин почео да гура после рата – нису се успели утврдити у апарату нити формирати неопходне личне везе један са другим. Године 1947. Стаљин је окупио целу партијску врхушку и пожалио се да би сваки члан Политбироа захтевао за себе 5-6 заменика. Константно је подсећао на ово, љутио се, али ништа није могао да уради против тихе саботаже својих најближих сарадника“.
Истина лежи у чињеници да је управо Стаљин довео на власт (на високу власт) оне, који су лично омогућили долазак на власт разарача СССР-а Михаила Горбачова: Громика и Андропова.
Управо о таквој ситуацији смо у више наврата говорили, у вези са тренутним политичким системом у Русији: „Постаје ли Путин талац сопственог система или још увек има простора за маневар? Да ли је обест либерала последица њихове свести о сопственој снази, или уверености Кремља да је све под контролом и да се на ове политичке инсекте не мора обраћати пажња већ да се могу игнорисати? Представља ли Путин на глобалном нивоу, у спору са светским клановима, само себе или још увек постоји Руски Ред кога он заступа? За сада ова питања остају без одговора. Русији је, несумњиво потребан политички Јури Гагарин – то је част и слава наше епохе, али мора постојати и Тим космонаута (као језгро Реда) и партија као претходница овог тима. Само је питање где је тај Тим?“.
Ово питање је витално за Русију. Јер, Путинов задатак није само да врати Русији њено историјско месту у „ансамблу великих сила“, већ и да реши проблем, који пре њега није могао да реши ниједан цар-император-генерални секретар-председник Русије.
Да остави иза себе такав систем, који ће наставити посао вође након што се он повуче са власти. У условима руског менталитета и изузетно велике улоге личног фактора – то је заиста веома озбиљан проблем. Али, треба рећи да нам неке недавне изјаве и дешавања дозвољавају да говоримо не само о томе да језгро таквог тима постоји, већ и да се активно ради на његовом даљем формирању.
На почетку ћу подсетити на симболичну изјаву секретара Савета безбедности Русије Николаја Патрушева о узроцима распада Совјетског Савеза: „СССР није пропао због проблема у привреди. Вође Совјетског Савеза су једноставно били збуњени. Они нису схватали шта и како треба радити, нису видели начине за решење проблема у земљи. И што је најважније: совјетско руководство није преузимало одговорност на себе. Руководство Совјетског Савеза у кључном моменту није показало политичку вољу, није имало веру у своју способност да сачува земљу, и самим тим нису предузете потребне мере у привреди“.
А онда се догодило нешто што указује на то да је две године пре председничких избора 2018. године, Владимир Путин почео да припрема тим нових младих управљача који би требало да (ако све буде како треба) чине окосницу тима који ће бити одговоран за даљи стабилан развој Русије.
Реч је о именовању 2. фебруара, заменика министра одбране Русије Алексеја Дјумина на место вд губернатора Тулске области. То је заиста карактеристичан догађај који ће утицати на много шта у земљи, укључујући и припрему за избор главних дублера Владимира Путина.
И то је добра ствар.
Ево, на пример, Дмитриј Медведев, судећи према резултатима конгреса Јединствене Русије који је одржан 6. фебруара, веома брзо је схватио нову кадровско-политичку ситуацију у земљу и, иако је остало само још шест месеци до парламентарних избора, почео је да ради нешто корисно за партију.
Како примећује директор Института за савремени државни развој Дмитриј Солоников, „парламентарни избори се претварају у својеврсно гласање о поверењу или неповерењу лично Дмитрију Медведеву и политичко-економском курсу који је он спроводио. Он преузима на себе одговорност за оно што се дешавало под његовим руководством, од других федералних извршних фигура унутар партије он се ограђује и самостално представља целу извршну вертикалу власти у земљи. И, гласање за Јединствену Русију ће сада бити гласање за или против Медведева“.
По мом мишљењу, до именовања Дјумина – Владимира Путина је довело неколико фактора. Прво, успешно искуство руководства Чеченском републиком Рамзана Кадирова – војни официр је успео да стави под контролу један од најсложенијих руских региона и увео је ред тамо. Данас је Кадиров један од ослонаца руског председника, за разлику од многих других губернатора, који се под маском државе баве искључиво личним бизнисом, заборављајући на чињеницу да не смеју „мешати своју вуну са државном“.
Узимајући у обзир нападе псеудолибералне опозиције на шефа Чеченске републике, који на тај начин играју на „етничку карту“, именовање Дјумина је добар начин да се отупи напад на Кадирова, јер се појављује још један генерал-губерантор са федералним перспективама.
Друго, Алексеј Дјумин је много година био близак Владимиру Путину и он је могао оценити његове личне и пословне квалитете. То јест, Дјумин је почео као редовни официр службе безбедности и дошао је до највишег нивоа у хијерархији.
Треће, на основу проблема развоја Русије, једно од горућих питања је питање националне одбране и увођења нових типова и видова наоружања. А један од кључних региона у овом програму је Тулска област, у којој је сконцентрисано 25 великих предузећа одбрамбене индустрије, у којима ради око 30 хиљада људи. Међутим, ова област, која кује „мач и штит“ земље, налази се тек на 39. месту међу свим осталим регионима Русије по висини плата, која је на крају године износила свега 26.908 рубаља. То јест, постоји велики јаз између важности овог региона за Русију и животног стандарда његових обичних људи.
Судећи по првим изјавама Алексеја Дјумина, посебно оне од 4. фебруара, приликом именовања вршиоца дужности губернатора у присуству опуномоћеника руског председника у Централном федералном округу, Александра Беглова, и бившег губернатора Тулске области Владимира Груздева, као и оне од 8. фебруара са састанка са Митрополитом Тулским и Јефремовским Алексејем, раст благостања „благородних људи“ – један је од најважнијих циљева новог губернатора.
Али, то и јесте испуњавање практичним смислом речи Владимира Путина о патриотизму, које је он изрекао на састанку са представницима Клуба водећих у Ново-Огарјеву: „Ми немамо и не можемо имати неку другу уједињујућу идеју, осим патриотизма. И званичници, и бизнисмени, па и сви грађани, раде за то да земља буде јача. Јер, ако се тако ради, свако од нас, сваки грађанин ће живети боље – и напредак ће бити већи, и комфорније ће бити, и тако даље. Зато то и јесте национална идеја.
Она није идеологизована, није повезана са активношћу неке партије или неког слоја у друштву. Она је повезана са заједничким обједињујућим начелом. Ако желимо да живимо боље, неопходно је да земља буде привлачнија за све грађане, ефикаснија, и бирократија, и државни апарат, и бизнис – сви треба да буду ефикаснији. Ми радимо за земљу, подразумевајући под тим не нешто аморфно, као што је био случај у совјетско време, када је постојао „притисак“ државе – на првом месту је земља, а после ње не зна се ко. Земља – то су људи и због тога кажем „за земљу“. И другу идеју ми не тражимо, нити треба да је тражимо, јер она већ постоји. Предлог је исправан, само треба схватити, како га обликовати и покренути“.
То је право путинско отелотворење патриотизма. И усудио бих се да претпоставим да ово именовање – није последње. Зато су Путинове и Дјуминове речи о људима веома важне, јер заиста не треба да размишљамо апстрактно о земљи, већ конкретно о нашим људима.
Само време захтева од Русије промене. И те промене, пре свега, треба да буду кадровске, усмерене у правцу јачања тима који управља Русијом, на ширење његове бројности, на подмлађивање, на повећање квалитет тих људи. Али, не треба се зауставити на томе.
Неопходно је, као у време Стаљина, у процес преобликовања државе укључити цео народ. У том смислу, наравно, не треба и не обратити пажњу на инсинуације које су се појавиле у либералној штампи које се тичу именовања Дјумина. На пример, претпостављају, да је он именован ради замене Кадирова. Мислим да је Кадиров на свом месту и да њему сличан генерал-губернатор са истом таквом чврстом руком не смета – јер сувише је аморфна већина руских губернатора, исувише је у њима јака трговачка жила, а не царска.
Још једна гласина, да је Дјумин – Путинов наследник. Да, Јељцин је такође две године пре избора 2000. године почео да тражи себи наследника, ипак две године је премало времена да се стекне неопходно искуство у управљању територијама, потребно је најмање три-четири године. Али, до избора 2024. године од Дјумина апсолутно може испасти фигура премијера.
У сваком случају, медијско активирање опозиције по питању Кадирова и Дјумина говори да су либерали правилно проценили смер ветра – Русија се мења. Земљи су потребни нови људи, патриоте царског начина размишљања, душе и духа, неоптерећени комерцијалним приступом животу и земљи
И, они почињу да се појављују. Управљање земљом – није бизнис, то је – позив. Као што је приметио блогер lexwork:
„До новог Председника РФ – је остало још око 8 година. Судећи по спољним показатељима, Владимир Владимирович је – у доброј форми и то што либерали и остали корисници страних фондова мисле, да бивши официр бироа ставља на јавни увид свог наследника је – у најмању руку, наивно.
С друге стране, искрено се надам да ће Путин ући у историју Русије не само као неко ко је успео да – буквално за уши – извуче РФ из апатије у којој смо се нашли у периоду вишестраначког система и разврата демократских вредности, већ и као политички делатник, који је успео да створи чврсту групу снага посвећених Отаџбини, чији се принципи базирају, с једне стране – на патриотизму, а с друге – на инстинкту самоодржања који им говори да је само суверенитет Русије способан да им дугорочно омогући материјалну независност од Запада.
Алексеј Дјумин и Владимир Путин
Надам се да ће Владимир Владимирович успети за преостало време да створи систем за избор наследника и да ће наша земља изаћи из фазе у којој се сваки следећи њен руководилац практично коси са линијом деловања свог претходника. За то има довољно времена и надам се да политичке воље неће недостајати“.
Превео: Срђан Ђорђевић
Извор: Факти.рс
