Пише: Радмила Самарџић
Чини ми се да у послијератном периоду БиХ никада није била у већој кризи. Скандал који се синоћ догодио испред Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине био је са једне стране само једна искра која је распламсала ватру незадовољства које је све више кулминирало у протеклом периоду, а са друге стране, за одређене политичке факторе, повољан тренутак који се дуго очекивао.
Лично сам имала прилику да се нађем јуче “под опсадом“ грађанског незадовољства у Парламентарној скупштини, све до евакуације која је услиједила након 14х блокаде, у раним јутарњим часовима.
Оно што је било очигледно јесте да протест од самог почетка није изгледао безазлено али смо сви сматрали да ће се десити интервенција као и у свакој нормалној, АЛИ политички стабилној земљи. Детаљ на који су сви посебно обратили пажњу јесте да се у згради налазило неколико стотина представника свјетских банака, међу којима су били амбасадори и многобројне угледне личности из међународних кругова. Циљ организовања њиховог скупа био је привлачење инвестиција у БиХ што се на крају претворило у међународни скандал.
Сматрам да је проблем који је настао око Закона о ЈМБГ врло значајан проблем који се могао врло једноставно ријешити, под условом да је за то постојала политичка воља. Сјећам се да у тренутку када је Закон о ЈМБГ био повучен, и када је кренула та прича, српски посланици, посебно посланици СДС-а у Парламентарној скупштини упозоравали су на озбиљност овог проблема и опасност коју исти наговјештава. Међутим, синоћ испред зграде Парламента могли су се видјети транспаренти са којих су послате увриједљиве поруке истим тим српским парламентарцима чиме им је још једном јасно стављено до знања да су у Сарајеву непожељни. Овим актом прича око грађанског незадовољства добила је потпуно други епилог, и већ данас кључни проблем Закона о ЈМБГ стављен је у други план, а национална превирања поново доведена до усијања. Ако узмемо у обзир да је, по извјештајима појединих портала покренута петиција за оставку српске представнице из СДС-а у Парламентарној скупштини онда се јасно препозна политичка позадина цијеле приче. Сасвим је очигледно да се жели искористити овај тренутак како би се извршио политички удар на Републику Српску и српске посланике у Парламенту БиХ, чиме се опет не рјешава кључни проблем, него користи прилика да се политизује тренутак незадовољства како би се оправдао удар на Србе у БиХ из Федерације БиХ.
Ако једна држава није у стању да реагује ефикасно и пробије обруч од неколико стотина људи како би ослободила преко хиљаду недужних људи који су се налазили у згради, онда је сасвим јасно каква се порука шаље из надлежних институција, када се на то све још дода да нико од надлежних органа није хтио издати наредбу како би се операција извшила, а из неких извора сазнали смо да је Дирекција за координацију полицијских тијела почела засједати тек у 22х, а напомињем да су протести почели нешто мало након 13х поподне, и требало им је читавих 6х да нас евакуишу и обезбједе безбједно напуштање зграде.
Ако су предсједник и премијер Републике Српске морали да реагују и покрену одређене мјере сигурности како би заштитили српске представнике у Сарајеву, чија политичка воља, у том случају, недостаје?
