Председниче СФРЈ,
У личној немогућности да Вас друкчије ословим обраћам Вам се као председнику државе.
Разлог мог обраћања Вама је тај што сам исцрпео све ниже инстанце, па с обзиром да сте Ви алфа и омега у оваквој држави, логично је да се Вама обратим, што сада чиним.
Потичем из фамилије коју су Ваши поклисари завили у црно 1941. године. Наиме, тада су мог деду Петра Јованова Милатовића, учитеља, убили данашњи првоборци и народни хероји: Видоје-Кеша Ђуровић, Милош Пелевић, Сретен Пелевић, Неђељко-Неђо Богићевић, Саво Савовић, Марко Радоњић, Војислав Ђуровић, Душан Ивановић на пола ноћи из заседе на кућном прагу. Храбро, нема шта! Касније су убили Петрову жену Љубицу, моју бабу, опљачкали злато из куће која је у то време личила на дворац и за сваки случај убили су незгодне сведоке, моје стричеве Мркоја и Властимира, после чега су кућу опустошили и тек сутрадан, на каменом почијевалу изнад моје родне куће, гласно су колективно констатовали да је остао „још један Петров син Слободан, још једно буржујско пашче које треба умлатити“! Чувши те речи мој отац је тада отишао из шипражја где је био скривен право код Баја Станишића у Виниће.
Са Станишићевом четом учествовао је у ослобађању Данилограда од италијанског окупатора 13. јула 1841. године и после Острошке трагедије 1942. године мој отац се прикључио јединицама Павла Ђуришића са којим је провео цео ратни период до Павловог заробљавања на превару на Лијевче Пољу и ликвидације у Јасеновцу, после се чега је мој отац, са јединицом у којој се налазио Митрополит Јоаникије, одступио до Зиданог Моста где је ухапшен у мају 1945. године и осуђен на трогодишњу робију, јер је био малолетан кад се прикључио националним ослободилачким јединицама са којима сте и Ви сарађивали до 2. новембра 1941. године када је одлучено да се у јеку Другог светског рата наметне грађански рат у Србији и Црној Гори; али не и у Словенији и Хрватској.
(Да овде застанем: са овим писмом ризикујем да будем убијен, али у том случају ћу ући у историју као праведник који се у наметнутом миру прикључио свим невиним праведницима из времена наметнутог рата, а против мртвих праведника сутрашња борба је узалудна, ма колико била силна репресија!)
Да наставим даље. Мој отац је после заробљавања на Зиданом Мосту 1945. године осуђен на трогодишњу робију јер је био малолетан кад се прикључио националним одредима под командом Баја Станишића и Павла Ђуришића. После одлежане робије оженио се 1948. године и ја сам рођен 2. новембра 1949. године. Одмах после рођења отац ме крстио у Манастиру у Острогу, одакле потичу сви моји Милатовићи који су знали да одбране Острог од Турака голим рукама! После крштења сина у Острогу мој отац је ухапшен јер је наводно провоцирао народну власт.
Проводећи детињство међу пет хиљада дединих књига (партизанима дедине књиге нису биле интересантне као дедино и прадедино злато), мислио сам да ће полазак у школу бити мелем за моју дечаку душу после мистеризних смрти два брата и сестре који су у року од само 11 месеци изненада умирала иако су пуцали од здравља! Можда сам ја преживео само зато што сам био најстарији и најокретнији и што сам редовно свежим прутићима убијао сваку змију коју сам видео у дворишту, али то нису радили моја браћа и сестра кад су змије, у мом одсуству, ишле према подметнутим чинијама са млеком у нашем дворишту.
Полазак у школу за мене је било одушевљење и разочарење истовремено. Одушевљење зато што сам на свако учитељичино питање одговарао и пре него га је она поставила. Разочарење сам доживео 15. марта 1957. године. Наиме, тог пролећног дана у школи „Милосав Кољеншић“ у Слапу на Зети код Даниловграда држана је комеморација и говорници су говорили како је „умро највећи наш револуционар“. Чувши те речи гласно сам упитао: – Учитељице, је ли то умро Тито? – јер ја сам од свих изван моје куће слушао да сте управо ви „највећи наш револуционар“! Тада ми је у том тренутку директор школе рекао: – Ти си данас завршио са школом, нека сјутра дође твој отац Слобо у школу! Дакле, искључен сам из школе у првом разреду основне школе 15. марта 1957. године и касније сам сазнао да нисте Ви умрли него да је умро Моша Пијаде у Паризу.
Касније ме отац уписао у другу основну школу и касније сам да бих добио прелазну оцену морао, као четнички син, да покажем знање петичара. Прошао сам све фазе редовног образовања и после средњошколског намеравам да студирам. Међутим, да бих студирао морам да имам извор прихода. С обзиром на моје порекло не пада ми на памет да узалуд тражим стипендију, већ хоћу да радим и да се својим радом даље школујем.
Где сам год конкурисао добијао сам негативан одговор. За две године добио сам 420 негативних одговора, а од тих 420 негативних одговора равно 250 је образложено тврдњом да сам „друштвено-политички неподобан“! Као да сам ја бирао у каквој ћу фамилији да се родим: партизанској или четничкој!
Овде се отвара круцијално питање: Жели ли се на овај начин један млад човек претворити у противника. Ја немам намеру никоме да будем противник на бази негативне деструкције, али у свако доба хоћу свакоме да будем ривал на бази позитивистичких стремљења, па ако неко жели да ме гурне у табор противника на бази негативистичке деструкције, ја ћу морати да прихватим наметнуту судбину.
Сада сте схватили суштину мог обраћања Вама. Тражим радно место у својој струци у држави како бих поштеним радом издржавао себе, финансирао своје студирање, засновао касније породицу.
Не тражим никакву милостињу ни од кога, нити ми доликује да било када од било кога затражим било какву милостињу. Тражим само оно што ми Уставу и Закону припада, а то је право на рад. Дакле, господине председниче СФРЈ, од Вас тражим да ми омогућите уставно и законско право да радим кад ми сви то право ускраћују.
На крају, од мог скромног џепарца, зарађеног на сезонским приватним пословима по црногорском приморју, купио сам себи ковчег и комплетну погребну опрему како би отац и мајка имали у чему да ме сахране у случају да будем убијен после овог писма које само Вама шаљем и никоме више, али копију задржавам у мојој књижевној архиви, па у случају да насилно умрем потомства ће знати ко је наручилац моје смрти, као и што ја знам ко ми је побио фамилију 1941. године.
Срдачан поздрав,
Петар Милатовић, од оца Слободана и мајке Десанке (рођене Радуновић), село Велета, 81415 Слап на Зети, Црна Гора
Даниловград, 12. мај 1970. године
Аутобиографија
Имао сам срећу и несрећу да се родим 2. новембра 1949. године у фамилији која је доживела страдање 1941. године, о чему сведоче стравичне чињенице у периодичној публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гори“, чији се оригинали чувају у Хиландару и у њој сам сазнао имена убица мог деде Петра (учитеља), бабе Љубице (домаћице) стричева Мркоја и Властимира који су тада били гимназијалци, а у том документу, штампаном на Цетињу 1943. године у штампарији „Обод“, налазе се имена убица моје фамилије: Сретена Пелевића, Неђељка-Неђа Богићевића, Сава Савовића, Марка Радоњића, Војислава Ђуровића, Душана Ивановића, који су мучки, из заседе, зверски убили своје комшије и некадашње храниоце. Никада ни у сну нисам помислио да се светим злопочиниоцима, али сам им увек на јави пожелео да дуго живе у срамоти, као што их никада нисам патолошки мрзео, као они мене, али сам их одувек дубоко презирао!
