- Игор Влаховић Игор: Отворено писмо министарки здравља, Славици Ђукић Дејановић
Пише: Игор Влаховић Игор
Поштована Госпођо министарка, Славице Ђукић Дејановић
Још од 5.октобра 2000.године, када су домаћи издајници срушили Вашег бившег сарадника и нашег председника, Слободана Милошевића, како би зликовцима са Запада, отворили пут ка колонијализацији српских територија, полако, а затим све брже, губио сам поверење у српску политику и политичаре. Да будем искрен, до маја месеца прошле године, и гајио сам некакву наду…Али, опет Јово наново,…Свакодневно гледајући како беда, не само да је остала ту где јесте, већ све убојитије обузима ову склепотину, у којој животаримо, вегетирамо, или шта већ, сада, апсолутно могу рећи, да сам дефинитвно изгубио сваку наду, и непрестано себи постављам питање, да ли се више, уопште, вреди борити за живот у склепотини Србији?
Не, Г-ђо Славице, нема никакве потребе да, као психијатар, на основу изреченог, размишљате, да сам малодушан, меланхоличан, депресиван, апатичан, и сл.Не, само сам реалан према животу и свету који ме окружује, за разлику од Вас, која, ма кол’ко се, можда трудила, да буде реална, то очигледно не може, јер јој се, као политичком слуги и грамзивцу, може да ради на неколико радних места, путује и забавља се, рекло би се где хоће и кад хоће, купује најскупље ствари, или да не дужимо, ужива у свом материјално богатом животу.
Одавно Вас, Г-ђо Славице, као и више од 90% Ваших колега, заболе за уништене српске територије, а посебно за бедан народ, који, на њима животари, вегетира, или шта већ.
Да вас занима, да имате макар нечег људског у себи, не би нам тако грозно било,…Ах, како је глупо понављати се у говору, али, руком крвавог политичког џелата, убијеним људима, само је још остао глас, који се све више слама, губећи се у провалији ништавила од овог живота у неживоту.
Не знам да ли ме разумете, Г-ђо Славице, тј. да ли, као један од главних актера ове трагедије живота на уништеним српским територијама, уопште, можете да ме разумете,…
Самим тим, размишљам, зашто Вам се уопште и обраћам,… Колико сам само пута почео, па одустао, водивши се мишљу како су моје речи, фразе и реченице саткане од емоција, тих најдивнијих бисера човековог постојања, а бисери се, како знамо, пред свиње не бацају.
Но, како се против емоција, никад, никако и нипошто, не може, плач, који ме обузима, сваки пут, када прочитам неки текст, чији је главни јунак, наш анђео Тијана Огњановић, која је, својом муком земаљском, овако апатичне, успела да нас уједини, и врати нам, то давно заборављено, осећање припадности људској врсти,…затим сећањем на, у протеклих 6 година, страдање, чак 60-оро других анђела,…и напослетку, том, свакодневном, црном мишљу, колико, исто тако, немилошћу Вашег ресора и читаве политике, још малишана може, не дај Боже, да страда,…тера ме да Вам се, ипак, обратим.
Не, нема потребе, Ви, Г-гђо Славице, и сви Ваши пајтоси из политичке партије, у којој учествујете, сви сте ви нељуди, па тако ни једна реч, везана за ваш негативан утицај на српску сиротињу рају, не може да вас дотакне, што би наши стари рекли: Образ му к’о ђон.
Нема потребе, али понесен Вашом недавном изјавом: „Не посећујем манифестације, као што је Тијанина сахрана“, решио сам да Вам се, ипак, обратим, само да бих, ако је то икако могуће, бар на тренутак олакшао своју тужну душу, као и душе на сијасет тужних, и дубоко потресених људи.
Само ћу Вам рећи – Када, након уживања на, за државну касу, прескупим концертима – манифестацијама Ане Бекуте Мркоњић, чији сте прилично ревносан посетилац, останете сами у своја четири зида, удјите на Јутјуб, те, пустите легендарни хит хрватске певачице Терезе Кесовије –„Све се враћа све се плаћа“… Пустите и сетите се колико је Борџија, ако не на мосту онда на ћуприји, платило сваки свој стари дуг.
Пустите ову дивну и поучну песму, јер, нечије сте и ви дете, нечији сте и ви пријатељ, нечија сте и ви сестра, и ви сте некоме родитељ,…И ви сте некоме потребни, и неко је потребан Вама…
Где год били, и шта год радили, сви смо ми људи, посебни, свако на свој начин, али пред Великим Господом, нико од нас није повлашћен.
