Русија је послала ракетну крстарицу „Москва” и још један брод пут обала Сирије због евентуалне евакуације свог особља из сиријске луке Тартус. Француска шаље најновију противавионску ракетну фрегату „Шевалије Пол” такође у то подручје, амерички нуклеарни носач авиона „Нимиц” остаје у Индијском океану, а нуклеарни носач „Хари Труман” у Арабијском мору.
Четири америчка ратна брода са крстарећим пројектилима су у водама Средоземља, Британци довлаче ратну авијацију у своје базе на Кипру, а председник Сирије Башар ел Асад у обраћању својим генералима каже: „Сирија ће победити.”
Дакле, све је спремно за још један блискоисточни рат. Ко је употребио прастари бојни отров сарин и зашто је употребио баш тај отров када је могао да користи много модерније бојне отрове, који не остављају ама баш никакве трагове, то сада и више није важно. Запад је одлучио да удари по Асадовој Сирији, УН су ту неми посматрач, а Русија је у врло деликатној позицији.
Москва има уговор о помоћи Сирији, који, истина, не предвиђа да Русија по потреби улази у рат због Сирије, али уколико САД и савезници „истамбурају” сиријску армију у неколико дана без већих губитака на својој страни, то ће, свакако, бити дипломатски, политички и војни шамар за Русију. Наиме, Русија је опремала и модернизовала сиријску војску током протеклих година, па сада остаје да видимо резултат.
У Москви се војни званичници засад чувају било каквих процена о могућностима Асадових снага да се супротставе ракетно-ваздушним ударима САД, Велике Британије и Француске. Уместо њих, јављају се неки пензионисани совјетски генерали са прилично великим очекивањима да би сиријска војска могла да пружи врло снажан отпор снагама нападача.
То је стара совјетска школа гледања на проблем, а чињеница је да су израелски борбени авиони у прошлости улазили у ваздушни простор Сирије и изводили акције када год су хтели. Како ће се сиријска армија бранити зависи, пре свега, од масовности и трајања удара западних снага. То хоће ли се ићи на симболичан удар на Сирију у трајању до два-три дана или ће то бити радикалан напад на све политичке и војне циљеве у Сирији да би се омогућило опозицији да преузме власт, јесте опет последица политичке одлуке Вашингтона.
Уколико дође до ограниченог ваздушног удара, тек да се Запад мало „опере” пред својом јавношћу због досадашње пасивности, Асад би могао и да остане уздржан у свом војном одговору, али би цех платила наоружана опозиција на коју би се сручила сва одмазда Асадових снага. Дакле, ако дође до „програмираног” и договореног напада Запада на Сирију у тачно одређеном времену трајања и са тачно одређеним интензитетом, а није немогуће да су се о томе већ договорили Москва и Вашингтон, сви из ове ситуације могу да изађу релативно неповређени: Барак Обама би показао чврстину, Асад би остао на власти, Владимир Путин би сачувао образ, а јавност Запада би видела да је нешто урађено, а да се при том рат није проширио на друге земље.
Телефонски разговор Путина с иранским председником Хасаном Роханијем, током ког су наводно оба председника нагласила да су против употребе хемијског оружја, али и против војног удара на Сирију, указује на то да Москва можда признаје да је употребе хемијског оружја ипак било. Са чије стране, то је друга прича.
Проблем је ако удар на Сирију буде радикалан и ако Асад одлучи да одговори нападом на циљеве на Кипру, у Израелу и у Турској. У првих неколико сати рата, САД и Велика Британија могу да на Сирију пошаљу до 200 крстарећих ракета „томахавк” и укупно до 350 борбених авиона, рачунајући на два америчка носача авиона, америчке ваздушне базе на острву Дијего Гарсија, у Саудијској Арабији, Кувајту, Јордану и на британску базу на Кипру. Ту су и две базе НАТО-а у Турској.
Чиме и како се тој западној сили може одупрети сиријска војска? Пре свега, маневром и маскирањем. Сиријска армија је већ напустила позиције око аеродрома у Дамаску и све стационарне објекте. Снаге ПВО Сирије броје укупно 60.000 припадника, што није мало, али је питање стање морала тих људи после две године грађанског рата и њихова обученост.
Сирија располаже са 25 ракетних бригада противваздушне одбране, од чега је 11 бригада са ракетама С-65 „волга” и С-125 „печора 2М”, односно модернизована „нева”. Ту је и 11 самоходних бригада са пројектилима „квадрат”, односно модернизованим ракетама „куб” и са новим пројектилима „бук М-23”. За све те системе у складиштима и на борбеним позицијама постоји око 800 ракета.
Три су бригаде са ракетама кратког домета „оса-акм”, постоје и два дивизиона са по две батерије система С-200В3. У јединицама војске Сирије је и око 4000 ракета кратког домета „стрела 2М”, као и 36, могуће и 50 система противваздушне одбране „панцир” с укупно 700 ракета само за тај систем.
Неки извори овде у Москви тврде да је Русија испоручила Сирији два дивизиона система са ПВО ракетама С-300ПМУ-2, али службене потврде за то нема. Дакле, Сирија има ПВО искључиво совјетске и руске производње, али није познато како је модернизован систем „куб” у „квадрат”, нити у чему је све модификација система „печора 2М”. Ипак, било је довољно времена да Руси обуче сиријске посаде на свим тим системима.
С обзиром на све то, ово ће бити тест руског оружја. Сирија, заправо, има само два модерна ПВО система: „бук” и „панцир”. Та два система могла би да буду проблем за нападаче, посебно „панцир”, наравно, и С-300ПМУ-2 ако је уопште у Сирији. Са ракетама „стрела 2М” Сиријци могу да обарају само крстареће ракете.
Чиме Сирија може офанзивно да узврати? Ако ратни бродови западних нападача приђу обалама Сирије испод 300 километара, могу бити циљ за сиријске, то јест руске противбродске ракете „јахонт” из система „бастион”. Наравно, неће ни прилазити. Сиријски „мигови 29” у верзији коју има Дамаск јесу застарели, но Руси кажу да су зато сиријски авиони „су-24МК” модернизовани и да са ракетама Х-31 могу да гађају британске базе на Кипру.
Дамаск може да употреби и своје ракете „скад Б” које гађају мете и даље од 350 километара, чиме су британске базе на Кипру у домету. Не знамо ни шта је све од ракетног оружја у протеклом периоду Техеран испоручио Дамаску. Ни шта ће урадити либански терористички Хезболах са својим ракетама. Хоће ли Сирија одговорити нападом на циљеве у Израелу? Зависи колико је жестоко нападну.
