Шта стварно може да помогне одбрани наших позиција на Косову и Метохији а шта је тек део „маркетиншких“ конструкција?
„Имaмo зajeдничку истoриjу културe ицивилизaциje. Нeмojтe зaбoрaвити, Tурскa je Кoсoвo а Кoсoвo je Tурскa, мисмo тoликo блиски …“ – то су речи турског премијера, изговорене на једном скупу у Призрену, које су изазвале бурну реакцију нашег државног врха. Она није без основа али би званични Београд много више требало да се забрине због онога на шта је у истом граду, у слично време, косовско-метохијску и српску јавност у целини, подсетио бивши амбасадор Грчке у САД (Малиас). У разговору са албанским студентима,изјавио је да његова земља готово да више и нема другог избора осим да призна независност Косова.
(НЕ)ОПРАВДАНА БУРА
Нормално је да свакоме коме је стало до српских интереса смета када високи функционер наследнице некадашње Османлијске империје, која је била вековни окупатор српских земаља– макар и у контексту турско-албанских цивилизацијских веза –каже: „Tурскa je Кoсoвo а Кoсoвo je Tурскa“. На то се надовезује и чињеница – на коју указује Дарко Танасковић – да је Ердоганово обраћање, вероватно, тако пројектовано да по жељи Приштине обесхрабри Србе да изађу на новембарске изборе. Са тим скопчан страх да њихова косовска политика не доживи потпуни губитак кредибилитета, те да се толико не убрза урушавање српских позиција на КиМда чак ни некаква аутономија под кишобраном Приштине више не би било могућа, такође је, чини се, мотивисао снажно реаговање вођстваСрбије. Коначно, не би било поштено негирати да је оно сигурно искрено забринуто и због неотоманског експанзионизма, који угрожава и остатак Србије, а не само КиМ.
Но, од изјаве која је изазвала буру, ипак је много горе то што је Турска заједно са стотинак других земаља, признањем косовске квазидржавности устврдила: „Косово није Србија“. Чињеница је да ми сада мало тога можемо да учинимо како би им због тога вратили „мило за драго“. Можда смо 2007-8. године, недвосмисленим ставом да ћемо ићи на прекид дипломатских односа са државама које признају Косово (што је било немогуће због учешћа у влади и тзв. проевропских странака), превентивно могли нешто да учинимо. Али, то остаје у домену нагађања, док око нечег другог нема дилеме. У светлу реченог, селективно фокусирање на Ердоганове речи делује извештачено.
Не кажем да није требало реаговати, као што то адекватно ваља чинити (а пропушта се) и када су у питању већ пословична, дрска мешања Кацина и неких других представника ЕУ у наше послове, али све то једино има прави смисла ако је део целовите политике. Када то није случај – а очито је да не чинимо ни оно што можемо како би заштитили своје интересе на КиМ-у – стиче се утисак да се ради о пригодном и нефункционалном обраћању домаћој јавности. Неки регионални и даљи евроатлантски центри моћи прижељкују даље уситњавање српског државног простора и у том смеру настоје да усмере политику ЕУ. Српске власти морају томе да парирају, односно да свима који су у то уплетени или само заинтересованим за стабилност нашег региона, бескомпромисно ставе до знања да нећемо кротко на то пристати, односно да ћемо учинити све што можемо да покушаји потпаљивања Србије не остану без ширих последица. У духу тога има смисла „одбрусити“ и Анкари, али када се то, у околностима када у ваздуху лебде избори, ради на дневнополитичким основама, не демонстрира се недвосмислена одлучност, која може да спречи невоље.
БРИСЕЛСКА РЕТРОСПЕКТИВА
Да би и нове тешкоће дестимулисала, Србија је већ увелико морала да озбиљно лобира против нових признања Косова. Тако се не брани само КиМ, већ и Рашка област, Војводина, Прешево и Бујановац. Међутим, на делотворан начин то није рађено, па се већ увелико прича да нам, у наредних годину – две, предстоји нови талас ЕУ признања Приштине, чији би део биле Грчка, Румунија и Словачка. А што се официјелног Београда тиче, онкао да „гура главу у песак“ када се ради о суштинским питањима, а ради свог имиџа, реагује на мање важна.
„Бриселски споразум“ – којим је садашња власт почела реализацију своје „косовске политике“, односно наставила претходну чији мото је „ЕУ изнад свега“ – прилично је конфузан, начелан, нејасан, односно сам по себи мање битан него што је створен утисак. У питању је нека врста раскрснице, на којој смо могли да останемо (неутрална опција) или да кренемо у суноврат (негативна опција). То зависи пре од целине чији је Споразум део, а не примарно од њега.
После бриселске раскрснице могли смо, уз извесна али не и катастрофална погоршања, да наставимо да се крећемо у координатама очувања реалне српске контроле над „Севером“ и суштинског неприхватања квазидржавности Косова од стране Београда. Уместо тога, плашим се, да смо кренули другом могућом путањом, тј. магистралом косовско-метохијске пропасти. Као да се јавност замајава док се методом „кувања жабе“ пушта да нестану сви, по менторе Приштине негативни, потенцијали „Споразума“, а он тихо доведе тек до пуке аутономије Срба унутар независног Косова (које де јуре још неко време не би признали, што Приштини, Вашингтону и Бриселу за сада и није неопходно).
Србија није учинила две ствари од круцијалног значаја да не би дошло до негативног сценарија. Није донела најављени „Уставни закон“, којим би све оне надлежности које припадају „Заједници српских општина“ њој била поверена од стане Београда. Такође, прихваћена решења из домена полиције и судства надовезала би се на наш уставни систем и у складу са њим била би пренета ЗСО-у (уз прецизирања која би искључила неадекватна тумачења Споразума од стране Приштине). Коначно, и косовски законски систем сагледан технички, без онога што указује на независност, битно је повезати са нашим уставним поретком и суштинском аутономијом Косова која произлази из Резолуције 1244.
Уз то, Србија није отпочела ни споменуту међународна кампања у прилог демонстрирања државама које нису признале Косово, па и онима које су га признале, да Београд не диже руке од своје јужне покрајине (што Вашингтон и Приштина, на основу сопствене интерпретације Споразума, сада свима поручују). И у контексту тога Усвајање уставног закона имало би велики значај. Представљало би и споља усмерен унутрашњи доказ да суштински а не само формално не одустајемо од КиМ, већ да само тражимо нову тактику његове одбране, која би Србији олакшала – ако је то уопште могуће – сарадњу са државама које су ментори косовске сецесије и у вези са тим ЕУ интеграције. Тако смо, околишећи да наведено урадимо, дочекали да се и Атина, Братислава и Букурешт, спремају да признају Косово.
КОСОВСКИ ЦЕХ
Ако се то деси – небитно је да ли одмах или фазно до 2015. године – односно ако се стање на терену промени на штету Срба на „Северу“, онда садашња власт неће бити битно мање крива од претходне за косовски слом. Неће ту помоћи ни чињеница да се налази под снажним притиском Запада (који је не доживљава искрено блиском као што је био случај са ДС-овом владајућом гарнитуром). Њен „Бриселски аранжман“ биће целина са национално штетним моделом обраћања Међународном суду правде од стране „жутог“ режима, његовим претходним довођењем ЕУЛЕКС-а и потоњим „Стефановићевим договорима“. После незаустављивог захуктавања процеса признања Косова од европских престоница које су се томе дуго опирале – што би била директна последица „Бриселског споразума“ одвојено од „пакета“ који умањује штету – биће касно за сврсисходно (а не тек про форме) деловање.
Стећи ће се сви услови да историја да дефинитивни суд о људима који сада воде Србију, односно стићи ће им и косовски цех на наплату. Нација сада инертно чека бољу будућност, а, за коју годину, таман када би могла да уследе нова ЕУ признања и препуштање „Севера“, наде и стрпљења биће много мање. Чак ако и отпочне економски опоравак, његови ефекти неће бити такви да ће компензовати вишестрано незадовољство. А оно ће сигурно имати додатни експлозивни потенцијал ако се на социјално-економске тензије надовеже и нескривена косовска пропаст.
Да се све то негативно за Србију и опасно за владајуће структуре не би десило, оно што још може да нам помогне да бар задржимо неки спољни и унутрашњи основ за вођење политичке очувања КиМ (а не само илузија у вези са тим), мора се што пре реализовати. Не значи да већ није касно за корист од Уставног закона и спољног лобирања, али још постоји шанса да наше позиције на КиМ и у вези са њим у свету, нису потпуно прокоцкане. То треба да имамо у виду сада када се наше власти љуте на Ердогана (можда зато што учествује у угрожавању и онога што им је на КиМ-у за Србе обећано од стране Запада), а приближавају се локални избори на Косову, које – када се већ бавим КиМ-ом, ред је и то да кажем – нема сврхе бојкотовати. Када је Београд већ пристао на изборе, ништа добро се не постиже парцијалним бојкотом, поготово у срединама као што је Северна Митровица, где услед тога Албанци (којих има око 6 хиљада уписаних у бирачки списак) имају шансу да преузму контролу на терену, са свим последицама које би из тога произашле.
СКИДАЊЕ МАСКИ
Ствари нису требале да иду путем којим се котрљају. Но, циљ треба да буде њихово поправљање а не погоршање. То значи да нема места инату већ је потребно поступати продуктивно, што значи да и даље морамо да покушавамо да извучемо максимум из „Бриселског споразума“ (који неће нестати), те подржимо оне у власт и ван ње који су у прилог тога спремни да раде, а жестоко санкционишемо супротно. То између осталог значи и да озбиљне претње од спољних пораза садашње политике који је обесмишљавају (типа признања Косова од стране већине преосталих чланица ЕУ) или уступци Приштини на северно-косовском терену (који могу у некој форми убрзо да уследе), треба да буду пропраћени, на пример, „маршом на Београд“, по узору на другу половину 80-их, па да видимо какав ће бити развој догађаја када хиљаде Срба са КиМ стигну у главни град и улогоре се испред владе или Скупштине. Учинити то – што сам већ пре прихватања „Бриселског споразума“, као средство притиска, у очекивању коначне рунде разговора, саветовао некима од лидера Срба са „Севера“ који сада позивају на бојкот – нешто је битно другачије од сат или два митинговања или стерилног протесног шетања. Имало би потенцијал дапостане катализатор озбиљних ширих протеста, док је прво губљење времена.
Но, код нас се и у редовима оних који величају „Бриселски споразум“, и оних што предњаче у позивању на испразно инаћење, углавном, лове политички поени у мутном. Зато патриотска јавност не треба да наседа на игре у којима су плански подељене улоге, већ да на начин који ће представљати историјско и политичко жигосање, кажњава сваки пораз у вези са номиналном политиком одбране Косова и Метохије. Првенствено власти, али и свих који у опозиционој сфери (страначкој или, још чешће, неформалној – НВО) делују позерски или чак национално штетно. Време је да дефинитивно покажу да ли могу другачије. Први, доношењем Уставног закона и почетком енергичне међународне политике одбране КиМ (што неће бити само по себи компензација за то, ако се покаже да је време за тако нешто већ пропуштено). Други, ефикасним притиском да се то што пре деси (а не призивањем да ствари постану што горе) или почетком бескомпромисне политике рушења власти која то не учини уопште или на време.
Извор: Печат
