Игор Влаховић Игор: Династија Кркобабић – Тако то бива у друштву без икакве идеологије
Пише: Игор Влаховић Игор
Прва слика реалности у Србији: Ових дана, након Јовановог сина, Милана Кркобабића, српска државна јасла постала су богатија за још једног члана, из династије Кркобабић, младог Јовановог унука, Стефана. Право из факултетске клупе, без иједног дана радног стажа, овај младић, сад већ пуном паром поносито, попут сваког младог успешног човека, обавља функцију секретара Центра за мала и средња предузећа у Привредној комори Београда.
Друга слика реалности у Србији: Да ли је тежи осећај, радити 20, 30 и кусур година, а онда једног суморног јутра, добити признање технолошког вишка, или годинама марљиво гулити клупу, а онда, када је изгулиш, годинама безуспешно пишеш ЦВ, идеш на интервју за посао, вучеш се по Бироима за запошљавање, и, на крају, будеш срећан ако добијеш какво сезонско радно ангажовање? Одговор на ово питање, метафорички, поставља ново питање – Шта је старије кокошка или јаје?
Ипак, многи и даље успевају, а далеко више њих, слепо се нада да ће, уз партијску књижицу, тј. инфилтрирање у политичке токове, моћи да гради и изгради своју професионалну каријеру. Наравно, они који имају морала, те не учествују у овој прљавој игри, временом постану свесни да их је тај њихов морал довео на саму маргину друштва. Сама реч „маргина“ лепо каже – немаш права на било какав лични напредак и активно друштвено деловање. Помири се са судбином сезонског радника и социјалног случаја. Ти једноставно не постојиш.
Да ли је наше друштво оволико девијантно, зато што ове две слике, не само да су подједнако реалистичне, већ у чврстој међусобној повезаности, јер, угледавши се на своје грамзиве водје, обичан народ, заједно са њима учествује у рушењу основне сврхе постојања политике, засноване на слеђењу одређене идеологије, услед чега политика све више бива извргнута руглу – Политика ради политике, зарад могућности професионалног деловања и, готово по правилу, вртоглавог напретка, а како време одмиче и постојања на позорници живота, генерално?
Шта мислите, зашто је друштво, за време Брозовог тоталитаризма, Милошевићевог апсолутизма и Ђинђићевог еврофанатизма, функционисало боље по многим сегментима? Осећали смо се људима, верујући и следећи једну идеологију, или је, пак, критикујући, борећи се за другу, која нам се чинила бољом?
Какво још зло треба да нас задеси да бисмо схватили да без идеологије нема ни политике, а без политике нема ни јасно изграђеног система, ни нормалног друштва, ни, ако ништа друго, макар наде у неки бољи живот!?
