НЕМОГУЋЕ
Свакога дана слушам да је нешто немогуће.
Немогуће је зауставити даље пропадање нашег друштва.
Немогуће је да се супроставимо политичком олошу, који нас уништава.
Немогуће је било шта да урадимо, јер неки велики тамо о нама одлучују.
Немогуће је да се супроставимо Бриселу, ММФ-у, Светској банци и Вол Стриту.
Ми се ништа не питамо и ништа не одлучујемо.
Све што неко предузима је узалудно и немогуће.
Остало нам је само да будемо робови и да сигурно умремо.
Немогуће је идеално покриће за нашу пасивност, малодушност, разочараност,кукавичлук, апатију, безнађе, немање идеја, страх и нечињење.
Немогуће је наш изговор пред животним изазовима.
Немогуће је оправдавање наше избегнуте одговорности.
Немогуће је наша предаја и издаја самих себе и наших животних принципа.
Немогуће је покриће за нашу себичност и лењост духа.
Да ли баш све тако?
Да ли је све немогуће?
Млади грчки философ Демостен, према предању, имао је вртоглавицу, рамена су му се тресла,рука бацакала,муцао је и грчевито кашљао.
Немогуће је било да такав младић постане највећи антички беседник.
Зар он није предодређен да буде обичан писар у неком ћумезу бродарског предузећа?
Како може такав млади човек са толиким манама да помисли да буде беседник и откуда му храброст да се осмели да јавно говори?
Немогуће!
Тако би наш данашњи малодушни и разочарани човек рекао.
Немогуће!
Шта је онда остало Демостену у овом немогућом животном опредељењу да уради?
Нека се преда својој злокобној судбини, која га је обележила и која га је спречила да нешто ваљано уради за себе и заједницу у којој је живео.
Демостен, се, ипак, није предао.
Није прихватио губитничку философију о немогућем.
Демостен се успоротивио и одлучио да бори.
Тако је постао највећи говорник античке Грчке и истакнути атински државник.
Демостен је упорно вежбао.
Кажу његови савременици да је стављао у уста и камење да би одстарнио муцање.
Није се обазирао што нема таленат и што нема предиспозиције да буде беседник.
Одлучио је да сам начини свој таленат.
Уместо да га наследи, он је одлучио да га сам својим упорним радом и одрицањем створи.
Демостену више није био нужан таленат.
Он је одлучио да направи свој таленат.
Веровао је да то може сам да уради.
Желео је да буде то што је замислио да буде.
Упркос свему, храбро је радио на себи.
Упркос великим препрекама, одлучио је да их све савлада.
Нико не треба да му помогне.
Снагом сопствене воље је одлучио да победи све немогуће препреке.
Презирао је мноштво уображених политичара, песника и бацача диска.
Који се охоло шепуре градским тргом и расипају свој таленат.
Сви су они били паразити, јер свој таленат нису сами створили, него су га наследили.
Добили су га на поклон и траћили су га неодговорно.
Демостен је одлучио да сам мења себе и да мења прилике око себе.
Када промени себе, онда ће лакше мењати људе око себе.
Лакше ће мењати заједницу и градити заједницу каква она треба да буде.
Демостен није прихватио поражавајућу предају о немогућем.
Демостен
Одлучио је да покаже да немогуће може да постане могуће.
Пошао је од тог сазнања да човек почиње да буде свој само када ствара нешто што не постоји.
Када од ништа постаје нешто.
Односно, да једино вреди направити оно што је немогуће.
Ако смо данас толико пропали, потонули, упропашћени и поражени, да нам се чини како је наш спас и опоравак немогућ, то није због тога што је та трагична истина о нашем данашњем стању тако сурова и огољена, што она уистину и јесте,него је то због нас самих који смо пристали да будемо поражени, сломљени и упропашћени, због тога што нисмо прихватили такво стање и што о томе стању све знамо, али, упркос свему, ми не живимо у очају, не кукамо како је немогуће такво стање променити, не беснимо на друге људе и окривљујемо их за свој кукавичлук и нечињене, него смирено и разумно, одлучно и плански, организовано и борбено, упорно и доследно, радимо на томе да такво стање променимо и покажемо да је могуће мењати и себе и заједницу око себе.
Једноставно, не пристајемо на пасивност.
Не пристајемо на пораз.
Не пристајемо да свој талента расипамо на глупости и безначајности.
Не повлачимо се и не предајемо, него настављамо даље да се боримо.
Ништа у данашњем добу није коначно.
Ништа није завршено.
Ништа није вечно.
Наше доба се из темеља мења.
Криза је захватила све што је некада било немогуће.
Зар то није наша велика прилика?
Зар то није наша нова могућност?
Ништа више није исто.
Живот се из корена мења.
Живот навире из свих врела.
Пут спасења води преко пораза и победа.
Нема успеха, ако не знамо да прихватимо поразе.
Ако се не очеличимо у поразимо.
Ако у поразимо живот не заволимо још већом страшћу.
Ако из пораза велику мудрост не спознамо.
Ако мудрост не претворимо у наше организовано деловање и мењање света око нас.
Ништа није немогуће.
Не одричемо се живота.
Само живот схватамо у његовој целовитости.
Није све изгубљено.
Не смемо да очајавамо.
Пораз је саставни део нашега живота.
Само из пораза можемо да се уздигнемо до победе.
Упркос свему.
Нема покорности!
Нема предаје!
Утемељени смо само ако прихватимо поразе.
Ако прођемо кроз поразе.
Ако прихватимо да смо дотакли дно.
И да смо сломљени и уништени.
Али, то сазнање нам даје демонстеновску снагу да се боримо.
Снагу да истрајемо и да се не предамо.
Прихватамо све што нам се догодило.
Али се не предајемо.
Знамо да смо поражени, раздробљени, смрвљени, понижени,опљачкани, да смо апатични, да не верујемо никоме и да смо изгубили наду, вољу, енергију и смисао.
То све знамо и то сазнање у нама рађа – катарзу.
Прочишћење и освешћење.
Признајемо пораз!
Ништа не кријемо!
Никога не лажемо!
Себе не лажемо!
Поражени смо!
То је преломна тачка нашег спасења.
Демостен нека нам буде узор.
Сам човек се може прочистити и просветлити.
Нико му не треба.
Мора сам да се избори за себе.
Мора сам да победи демоне у себи.
Тада се поново рађамо.
Живот добија један узвишени смисао.
Изазови пред којим се данас налазимо нису само наши изазови.
То су изазови наших далеких поколења и изазови наших потомака.
Обавезни смо да решавамо данашне изазове, јер су то радили наши преци.
Да они нису решавали своје изазове, нас данас не би ни било.
Зато је наша обавеза према своме поколењу да решимо наше изазове.
Немамо право да наше изазове оставимо нашој деци.
Јер они онда морају да решавају и наше и њихове изазове.
То није поштено.
Немамо право да будемо себични, размажени и кукавни.
Наше немогуће изазове морамо данас да решимо.
Окренимо се да видимо под каквим немогућим условима су наши преци створили самосталну државу, одбранили слободу и донели нам благостање да живимо према властитом избору и да говоримо српским језиком.
Шта ми остављамо нашим потомцима?
На то питање свако од нас мора да пронађе одговор.
Запамтите, борба је тек почела.
У општем бесмислу, борба једино има смисла.
Борба за победу немогућег.
И стварање могућег живота.
Београд, 02.05.2016
Извор: Бранко Драгаш
